Нова искра

— 50 —

Ова алегорија представља грозничаву борбу еавременог човечанства за ерећу — ону оппггу срећу, која ће створити дарство божје овде на земљи; човечанство тежи ка тој срећи која је тамо негде иза „зида", онога „зида" што одваја данашњи свет од будућпосги, од пашег идеала светлости и добра. Човечанство хоће да пређе у овај свет, но на путу му стоји зид, и обара све његове жеље и илузије. Али човек јури напрод, опсео је овај зид, хоће да га сруши, и ако је он басиословно силан. Као таласи загрејане лаве, људи јуре и падају е ове сгране зида, рањави и крвави, ропћу на зид и на своју слабост. Ужасна елика! Мрачнија од најмрачнијег мрака! Људи болесни, губави, рањави, главом, челом, грудима, ударају о овај зид, али еве узалуд: уепевају само вужити ваздух емрадом својих рана. Вид ћути и не руши се, а људи га проклињу. „И дубоко је уздахнула црна ноћ, и као захваћено буром море, са свом евојом љутом громадом бачено на стене обала, заколебао се сав свет, те тисућама напрегнутих груди удара о „зид", а „зид" опет стоји... „Но умирући свакога тренутка — прича Један од тих бораца — ми бесмо бесмртни као богови." Али зид опет на месту. „Тада рекох — продужава борац — нека стоји зид; зар се сваким трупом не дижемо на један степен више? Нас је много, и живот је наштежак! Напунимо земљу труповима; на лепшне набацаћемо нове и на тај начин доћи ћемо до врха зида. И ако дајбуди остане један, тај ће видети нови свет." Таква је ова алегорија. Она представља мрачан колорит наше свакодневне борбе са „зидом" невоље и несреће, са оним Фатумом који ирати човечанство од искони. Овде је еимволично ухваћен наш прогрес, борба људи за општи напредак и срећу, којих у садашњости нема, али који су јамачно тамо нсгде у далекој будућности. „Зид је јак и не може да се обори, али човечанство јури напред и не обзире се на жртве. Срушити тај „зид" изићи из оквира садашњости у поље еветлости и ереће саставља и чини главни смер човечјег живота. Те су чежње и та благородна борба насликане у овој алегорији, у овој страшној „опсади зида", која је блиска прометејским страдањима. То је баш и заслуга ове алегорије. Тамо су украли „огањ", а овде етерући труп по труп око зида, људи ворују да ће изићи на површину, на ту виеину где је небо идеала и среће, те да и они украду „огањ." Тога ради све је вишта што се лије толика крв, што борци у таким мукама уздишу и издишу; опет су пуни енергије, опет су силни као богови, те умирући за евето дело зборе: „бесмртни смо као богови!" То, опет, сазнање не гони у очајање, већ буди наде у силе човекове и његов успех који ће доћи ма кад. И нека стоји зид, и нека тражи још много жртава, опет ми смо бесмртни као богови, те верујмо да ћемо га срушити!... Само напред... Будимо сами чисти и добри, па ћемо до добра лакше доћи... Све нам то говоре поеледњи редови ове етрашне алегорије. V. Трећа је серија најмногобројнија. Овде су: „Били једном", „Бездна", „Прича о Сергију Петровићу", „Велики шлем", „Ћутање", „На реци", „На прозору", „Кусака", „Случај", „У тамну даљину", „У магли", „Туђин" и још неке. У овим својим приповеткама Андрејев се бави о типовима и психологији таквих личности, које су по основним цртама конкрети оне струје антропоцентричке у

Руеији, која комунише под разним Фирмама : ничеанства, декаденсгва и индивидуализма. То су сви такорећи умно развијени и морално безлични (без сваке одрећене боје) интелигенти, који састављају богату колекцију галорије слика Леонида Андрејева. Између те две крајности умности и неморалности, или слабе моралне емоције врти се драма живота. Умни је магазин у јунака пун, али им не достаје љубави према другом, не достаје им алтрујизма; туђе интересе нерадо штите, а своју личност добро сазнају, те су зато индивудуалисти. Да видимо. Највећу популарност и највећу повику донела је Андрејеву „Вездна", коју је и Толстој осудио пером своје жене. То је веома тугаљива тема, коју Леонид исцрпљује до дна, врло емело. Ево како: Студент Њемовецки вечером шета по шуми са гимназиекињом Зиночком. Они со воле, те се у разговору тако занели, да су далеко у шуму зашли и изгубили пут. Из честе се појављују рђави људи, па њега пребијеног бацају у јаму, а Зиночку грозно силују. Њемовецки се освести и налази своју љубав у несвести. Згрозивши се хтеде да бежи, али опет инстинктивно поче да је у свест приводи. Притом се дотиче њезина тела, што га раздражава, те не може да одоли своју гадну страст. „Вездна га гута!" Ову Фантазију пријатељска критика овако објашњава: приповетка је поучна; писац доказује да је „бездна" онде где се у човеку буди звер, а поучност нада је у томе, што одсуствују те преграде које смо привикли видети на ивици сваке провалије. Ова је Фантазија могућна. Њемовецки је резултат модерности: у њему је и добро и зло. Он је добар човек, но без принцина, обичан, пасивне моралности. Дегенерисан човек садашњости, који уме да воли и у исто време да заборави на моралне преграде, кад га инстинкт повуче у провалију. Декадонство је апсорбовало вољу савременог интелигента, зато је он слаб и не може да се бори са злом половином, чак ако је по природи добар. Погодбе културно-социјалне и политичке, у данашње доба, дају овакве типове и тад је баш овакав као у „Бездни" еасвим природан. Па кад је он прпродан, зашто да га приповедач прећути? Овако критика вели, но мени се чини, ма колико да је иао савремени руеки интелигент, био он ничеанац, декадент, индивидуалист — оваква је етвар нсихолошки немогућна. Прелазим преко питања: да ли је поучна или развратна, али ми се Факт чини веома неприродан. Ма колико да је живот страшан, овакав се акт не може догодити у онаквим приликама. У овај мах ми простор не допушта да на ширу основу поставим евоје мишљење. Живот је сам по себи несвесан и жесток, а да би се дошло до нечог бољег него што је сад, треба да се сврши еве оно, што нам Андрејев даје у „Зиду." Време је ставило на све свој печат; живот ее развија и таложи по својим законима, а политичко-социјалне прилике дају одлике људма. Човек је резултат свога времена и прилика, а његова борба са животом и временом даје више трагизма него среће. Све ово порађа у човеку страх према животу и према смрти, јер он хоће да буде цар природе, да дозна истину, па се боји кад види да му се то не даје лако. У овој последњој серији Л. Андрејев и са те етране приетупа к евојим јунацима. Но да пођемо даље. Све животне погодбе у резултату дају као неки т4ман и дуг коридор без ваздуха и еветлости. У тој се