Нова искра

— 49 -

«И донесе лона из планине! „Свуд је Милош први међ' првима, «Ил' у боју, или на мегдану, «Ил' витешком лову у планини ; »Милош нам је перјаница златна, «Над Милошем не има јунака «У лијепој нашој царевини!» Тад га царе учини војводом ; Пак пзвади злаКену челенку, Те је даде војноди Милошу: «Носи, сине, подичи се њоме!» Сва господа цару захвалише И Милоша лепо похвалише, Само ћути Бранковићу Вуче, Нимало му мило не бијаше. Ал' говори стари Југ Богдане: «0 Милошу, наша дико лепа!

350

«Оди, сине, да се измиримо, «Оди к мени, да се загрлимо; «Прости мени, наш сиви соколе, «Ако сам те, старац, увредио; «Бошко ми је витешко колено, «Вазда био моме срцу мио, «Али ти си од свих одвојио, «Ти. си наша тврда узданица, «Нада тобом не има јунака.* Милош Југу руку пољубио, А старац га својски загрлио, У чело га грипут целивао. У то царе повика на слуге, Спремише се коњи и јунаци, Па кренуше ка Крушевцу равну, Одјездише здраво и весело.

360

37°

Ј\гот& ј\ндрејев

— књижевна слика

Шдругу серију приповедака Л. Андрејева иду приповетке символичне, са ексцентричиим Формама сижета. То су стварипуне тамне мистичности. Овамо иду: „Лаж", „Смех" и „Зпд." Околипа, коју уметник носматра, па и сам уметник, често пута посматрајући шарени свет појава, старају се готово инстинктивно да до диа исцрпе знање, истину. Та је тежња човеку урођсна, и често пута, нарочито код ватренијих, јавља се главним трагичним елементом. Човек хоће да хармонира, заокругли своје погледе на свет. А до тога је доћи тешко; истина се још никоме потпуно није открила, и та чињеница пора1>а код мисаоних људи очајање, те да напослетку узвикне као у „Лажи": „Опасите ме, спасите!", или као Попришчин у Гогољевим „Записцима лудога:" „Мамице, спаси свога једнога сина!" Ова приповетка Андрејева „Лаж", готово као да онисује један такав моменат душевне борбе писца који се тако стара да ухвати смисао и вредност животу. „Лаж", је, као што напомиње г. Михаиловски, налик на монолог душевно болесна човека, пред чијим со очима проносе разне Фантастичне слике измешане са реалношћу. Но та душевна болест психолошки се објашњава, јер човек, који у хаосу слика види реч: „лаж, лаж, лаж", тежи да дође до истине. Износећи оваку стимулизацију душе, „Лаж" символизује узалудну борбу са лажју, која је корен свакога зла у животу. Овде лаж прима на себе конкрет несвесно лажљиве жене, која лаже милог човека, те место истине говори лаж, и сама не зна зашто, због чега такође ужасно страда. Човок хоће истину од ње и прети јој да ће је убити, но она мирно одговара: „Убиј! каткад је живот веома досадан! Зар се претњом долази до истине?" — Човек пада на колена, љуби јој руке и преклиње је да га пожали и да му каже истину. Она му мо^е руку на главу и вели: Јадниче, Јадниче—

„Пожали ме — моли је он. Тако хоћу истину!" — „Ти хоћеш истину — одговара она — а зар је ја знам ? Зар је ја не желим? 0, како је страшно!" — И то је лаж што жена говори, зато је он убија, но лаж је тиме учинио бесмртном." Хоће да трчи за њом у свет „куда је жена однела истину и лаж и где је тамно и страшно" али сс брзо сећа да је и „тај свет" лаж: „тамо је тама, пустош векова и бескрајности; и онде истине нема, а нема је нигде." И овде је на земљи све засићено лажју: „Осећам је у сваком атому ваздуха, те кад дишем, улази у моје груди и цепа их на комаде, цепа! 0, како је безумно бити човек и тражити истину!..." Неискрености и лажи много је у животу. Такву тенденцију има и „Омех", где се слика борба за љубав и личну срећу и овде се чује разочарање и јаук. У овој серији посимизам Андрејева дошао је до кулминационе тачке, те зато Михаиловски има потпуно право кад се боји за таленат овога младог књижевника. Јер врло лако могу црни облаци покрити све небо његове појезије, при чему може и за писца бити рђав свршетак. Али најчудноватија међу свима приповеткама из пера Андрејева јесте „Зид." И по Фабули и по контурама, и по слогу и типовима, то је најстрашнија слика, уз коју иде само „Бездна." У њој је мало естетикс, те треба себе добро спремити за читање ове Фантастичне ствари. „Зид" је као год и „Бездна" повукао много вике на писца, много нападања и оправдавања. У сваком случају храброст је велика у замисли, а ова алегорија има ту заслугу што, кад се одбаци алегорија, остаје истинска рсалност, реалност живота, коју нам Андрејев предаје са врло страшном декорацијом. Морам признати да сам ту приповетку неколико пута узимао у руке и са леденим страхом пред првом епизодом бацао. И да није критика подигла толику галаму, никад је не бих прочитао. Једино ме радозналост нагна да је пажљиво разгледам.