Нова искра

- 102 —

буду Ш10 деца у тим годинама, те нисам готово ни смео седишту, а на дицу му нека детиња надуреност. На њеда говорим, да га не бих жалостио гово срдито Фркање погледам га доста мило, и он се одмах Време је било божанствено. Све се око нас будило промени и готово се засгиде. из мртвила и дисало животом. Из унутрашњости баште — Али свугде има рђавих људи, јел'те господине? рече он поцрвеневши, па и

Т1

допирали су разни узвици и тупо одјекивање дрвених лопти у крокеу. Једна Инглескиња, шипарица, која је у близини играла с неким дечком лаун тенис, дотрча задувана по лопту што се беше чак до нас докотрљала. Љза је до онда једнако гледала у оног сатира, без сумње да не би видела веселог света око себе, али се тог часа окрете и порумене видевши задувану, лепу Инглескињу... Беше ли то стид што је за часак нрезрела Инглескињу због њеног здравља, или што ћс је можда Инглескиња сажаљевати ? Нико више није у стању да натера човека на ћутање, него какво младо јеХтичаво створење. Ако је занимате, истражује силом које се речи односе на њену болест, а ако је тешите, то тешење сматра као сумњу у своје здравље и ваше уображено претварање за час је наљути.... Ђутао сам неко време, па јој тек кажем гледећи за оном Инглескињом: — Овим Инглезима је увек а11 п'§-М! Не кидају се они ни за што. Само гледају да угоде телу. Лиза ме погледа зачуђено као да ме иита: шта то говорим ? — Мени се јако допада осетљив Француски народ, наставим ја колико да се говори, а на лицу Љзину појави се мала румен с тихИм болећивим осмехом. — Французи се свачим одушевљавају, све их дира и заноси. Зато се можда код њих често и виђају нервне болести.... Лиза се у том суво накашља, порумене и обори главу. Нисам имао снаге да је и даље тешим, те сам је само гледао са саучешћем. Тореадор се вртео нестрпљиво иа

не доврши гледати ме за време целе реченице, већ брзо саже главу. Лиза је ћутала. — Да, господине, рече она у неко доба гледајући замишљено пред собом ; свуда има пемилосрдних људи, па подиже мараму и убриса уста. И тон којим је говорила и неко чудновато неповерење према свему доведоше ме на мисао: да не мисли она то и о мени? Тореадор је већ љубоморан до врхунца. Да не мисли и она да со натурам?... Нисам хтео одлазити одмах да не падне у очи, већ останем још мало, ирогунђам неколико речи кроза зубе о злоби људско.ј и устанем. — Ако се госпођица осећа довољно освежена, ја бих се радо уклонио.... да не сметам.... Нисам знао како да почнем. Лиза обеси главу на .једно своје раме и погледа ме. — Ја сам толико малаксала.... да бих вас молила да ме отпратите кући. Изговарајући те речи, на лицу јој се није опажао никакав нарочити израз. Јехтичава изпемоглост показивала се на сваком делу њеног тела. Једино савијена горња уснпца што је наговештавала неки сталан унутрашњи бол, бол од болести или од живота. У очима јој се још по мало осећала нека топлина, али више по навици, јер јој је сам поглед био угашен. Посматрао сам те очи упале а тамне, које су се трудиле да још загревају, и би ми тешко у срцу. Тореадор је гледао уплашено час у сестру, час у мене Седнем поново. Лиза у том одвоји тело од наслона и обори главу метнувгаи изнемогло обе руке У скут.

олетеће јата ружичастих дана Кроз вртове младе мирисног априла, Смешиће се на нас ките јоргована, А ти нећеш бити као што си била. У вечери позне испод цветних грана Запеваћеш сетна. Ко из бајке вила Кад је ветрић љуби са далеких страна И краси је младост и блесак и свила. Док прскају први пупољци у руже У песми ће твојој наше среће дани Да задршћу опет и болно затуже К'о пгго јеца песма о згаженом робљу Кад крилима меким над њим машу врани, К'о 1пто шуме вишње у сумрак на гробљу М. ЈЕ^диц