Нова искра

— 147 —

Као одговор, заплачала се. Ваплакала со без суза, некаквим сухим плачем. Ово је брзо прошло. Стидела се, испила је неколико гутљаја и рекла: — Не знам шта ти је. Што ћутиш, Конц? — Ђутии ?! Неочекивани плач учинио је на њега силан утисак. „Да иије несрећна?" — мислио је он. Но у томе тренутку осећао је, да њен плач није имао никакве везе са срећом, с тога што јо и он слично осећао у томе тренутку. Савладао је то осећање и брзо јој говорио: — Внаш ли, чега сам се сетио, Хилда?... Како јо било лепо, сећага се, када смо једном, за време звезде Сиј >ијуса, дошли после вечере у Штеглид. Сећага се? Морала си да идош сестри. У почетку смо игали ван пута, пустињском стазом, држећи се за руке. Када иикога около није било — запевали смо. Све су било тужне песме, но ми смо били срећни, загрљени и весели. Затим смо дошли до малог мајура. На мајуру је било млека и пива; седели смо једно поред другога у шуми и пили. Скипуо сам гаегаир и метнуо на клупицу. „Конц, како си чунав!" казала си од једном. То су биле раскогане уметничке коврчице, и ти си извадила свој џепни чсгааљ, сгала си преда мо и правила ми раздељак. Затим си мк пружила огледало, но ја сам поред њега гледао тебе у очи и пре но гато си се присетила, дохватио сам те, издигао те и ставио на своја колена. Руке су те вигае знтитиле ио усне, када сам те пољубио. То је био поток пољубаца; гледам те као сада, када си од једном, чудноватим гласом рекла: „Не чини будалагатине, Конц!" Игали смо ћутећи дуго, док се нисмо нашли у Штеглицу. Свега се сећам добро. Ћутећи климнула је главом. Шампањца јо несгајало. ПГешир од лампе бацао је топли, ружичасти одблесак па њено сагнуто лицо. — Молим те, гато ћутига ? понови он. Ти-ти! И задиркујући је, он ју је полако и иажљпво ударао белом ружом по лицу. Но овога пута није падала на њу кигаа од лигаћа. — Није као пре — рече она осмехнувгаи се тужно. — Није као пре Говорим о ружи... она не опада. Мислила сам, гато ми јо тада било гаеснаест година... Ти се свега сећага. Но инак ми изгледа, као да ти.... као да ми нисмо ипак тако много брбљаЛи. „Па ипак смо говорили боље и значајнијо", помислио јс он. Неко су време ћутали. Затим Хилда извади свој новчаник. — Хоћу опет, као и пре, да узмем гаинку чоколаде. Завукао је руке у џепове. — Остави! — мирно га задржа. — Чоколаду ти ниси нигда смео да плаћага, могао си само да једега са мном. Одгурнула је новац и подигла се. Недалеко од њихова стола стајао је аутоматични апарат. Пригала је, спустила новац и повукла за ручицу. Није скидала очију са ње. И сада бага, овог тренутка, када није видео њено лице, пређагање очи, пређагање коврчице, изгледало му је да се променила.

Била је небрижљива, или је можо бнти онда била укусније одевена. Вратила со. Видоо је одмах да се нреварио. Прменио со он, а но она. Његово садагање стање, а пре свога његова жена, навикли су га да гледа све другим очима. Мислио је овога тренутка: загато је Хилда ломила чоколаду? Румонило јој се опет разлило по лицу. — Ево ти твог дела! — и опа, као гато је и пре радила, мотну му комадић у уста. Тада је бага избијао сахат. Обоје су бројили ударе. — Времо је —- рече Хилда. Просуо је остатко игачезла гаамиањца у суд за хлађење и последњи пут напуиио чагае. — Ми со растајемо, Хилда? Било је мирно. Келнер је вероватио опет заспао над иовинама. Уметник је загрлио младу жеиу, привукао је себи. Гледали су једно другомо у очи. Затим је поглед њен плагаљиво склизнуо на бурму на њеној руци. Но Коиц искрено и тихо одговори: — Ми ни од кога нигата не отимамо, Хилда, нико нас не може за то осудити. Нечујпо и тихо пољубили су се. То је био скоро сан, а не пољубац. Хилда склоии очи. — Мила, добра, — говорио је он, остављајући је. Чагао су остале пуне када су изагали. На улици су јурила олектричпа кола, свет је врвео. Електричие лампе већ еу биле попаљене и осветљавале досадну људску вреву. Држали су се чврсто за руке. — Хвала ти, — рече јој уметник. Није хтела да је нрати. Он јо отишао на јодну, она на другу страну. Погато су одмакли неколико корака окренули су се, покоравајући се једној истој сили. Видели су јога једно друго, ма да их је делила велика улица са свим својим бурним животом. Обоје су једва приметно климнули главом, потом је свако продужило свој пут. Воћ вигае нису видели једно друго. Знали су, да се у будуће никада вигае неће срести, знали су да јодно од њих може умрети, а друго и да не зна о томе. Па ипак ће их везивати светле успомене из младости, и нигда неће једно друго заборавити. Догаавгаи дома, уметник је затекао жену зде чита књигу коју бегае скоро хвалио. Пред њом, на ниском табурету, стајао је његов портрет, на који је падао њен поглед одвајајући се од листова. Нечујно јо сео на сголицу која је била у полумраку. Јасна светлосг лампе за рад осветљавала је само мали круг. У томе осветљеном делу седела је његова жена, коју је љубио вигае но све на свету. Била је куд и камо лопгаа од Хилде, много милоснија и благороднија. Имала јо толико љубави, толико искрено доброте, доказане времоном. Било му је лакгае у души. Сео је крај ње и испричао јој све. Ово речи нису биле исповест, јер нијо осећао за собом никакву кривицу. Својим великим детињским очима гледала га је у очи које он није спуштао.