Нова искра

- 133 —

Са својнма

куку! куку! певали су петли. Скочих у страху. ПонсЉ. И из таме Ноћи и бола видим где светлуца Очију безброј управљених на ме, Очију безброј злокобно се светли Мистике бића људског слика бледа. Неко је са миом! Срце бурно куца... Из мрака ноћи тихо се испреда Сенака облик, тканина одела У рита њиних. Ноћ постаје бела К'о велик покров. Видим добро: Група Авети црних, просјака је стала Свуд око мене, и злослутно ћути. Времена ноћног стадоше минути. «0, куку!! кукуН" певали су петли. Тешко; и срце бол ужасни чупа; Оловна слутња на душу је пала. Душа је празна! Ред просјака што је Стао пред мене то су жеље моје, Добро их видим, своје наде, страсти И мисли, куку! куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти. Оне ми преге, освегнички моле, Наказна лица, и пружају руке Трагичним гестом, остављене, гадне; И понор нуде, и очајно вапе; У понор света сурвати ме воле, У понор свега! Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе. Из ока њиног тмине гроба зјапе; И смрт је с њима да живот мој погребе. Шум руха слугњу улива ми црну ; Гласови туже за прошлим животом ; Прилазе да ме у плашт свој огрну! Па тада куда? Шта ће бити пб том? «Ви жеље моје, ја ничега немам... И ја се с вама ладном гробу спремам. Овде је тужно, опако и ц]5но, Овде је тешко...* Ал' откуда сузе, Опраштај неми животу за беде? — Сени ме ладно и презриво гледе; У њима живот истине утрно. Вај, што им судба све спрам мене узе? Упорно, тужно жаљење се јавља И јасно доба пролетњега неба, Снови и наде... и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајдмо! — Ал' куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи? — Та наде, снови нису болу криви! Хајдмо! — О види величанство п6љ>а Трагично друштво кроз која ме води: Огроман видик, неслућена доља, Снивана поноћ над њоме се своди.

Миришу поља на пролећне дане, На чисту кишу што спомене кропи, На много суза за идеје ране. О, да се душа с таквом ноћи стопи, Кад дрхти, стрепи, верна, пуна среће, С љубављу, чврсто загрљена смрћу! Тада се часи среће, бола згрћу, За тужан живот и жаљење веће. И бисер дробни на крилима ноћи Са јасних звезда падаше полако, Док ћутке, мрачне као смртни греси, Црне су сени пратиле ме тако, Брзо и страсно по глувој самоћи ; А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељној мети, Пре него новог дана дође варка, И живот што ће себи нас узети. О како жудна страст нас гони жарка Свршетку, крају. Па и бол ће проћи ; Све, чак и љубав. Гладне страсти гоне, Гоне по мраку гробу што ће доћи ; Посмртна звона у даљини звоне, И ветар хуји поносно и страсно Последњу песму свему што је било. И крај већ ту је! Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама! Сребрнаст покров простором се влачи, Чудан и моћан. Једна црна јама... Ту ће нам ући жеља и страст свака! Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели ! Зар м^ка није исцрпено врело? О, куку! куку! свет запева цели ; Задрхта душа, као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав, срећу рану, На мртву душу, кроа јутрењу росу: У покрову је, хладна, мртва, бледа, Дивна к'о зраци помрлих идеја Сва љубав моја у Великом Дану, — Мртва — то јутро живота и среће, У мору суза утопљено давно, У мору суза и сурових беда, СтаЈ ински понос мојих епопеја. Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега И чека своје. Кад допаде веће Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба, страх ледени проби Душу и срце зле слутећи коби, А суро небо затрепери живље. У страху пружих руку преко свега Страстима гладним, суровим и јаким Плен у животу последњи још туди,