Нова искра

- 135 —

С њима је дошао и посидни капетаи-Гојков на другим колима на којима је донето све што је потребно било за један такав излет на цео дан. Лепо летње јутро. Ни облачка на небу. Јучерања плаха и кратка кишица спрала сву прагаину с лишћа и дрвећа па се свежина шумска дивно осећала. Затекли су неколико болешљивих који свако јутро пре сунца долазе и ту пију минералну воду коју собом доносе. Учине по лекарском рецепту неколико хиљада корака тамо и овамо, па се после враћају у варош, мерећи се редовно свакога дана у првој магази код Три Кључа. Од тих таких затекоше четворицу; алн око седам часова и они одоше, и наше друштво остаде само. Изабраше згодно место, мало заклонитије. Ту онда донегае ћилиме, јастуке и све гато је за јело и пиће

спремљено. Ту посилни Милован одеља ражањ и уреди се јагње за печење. А ту и они, после подуже шетње по гауми, нолегагае да се мало одморе. Ту је уговорено да они дођу раније а Пера и Биса да дођу око подне на готово, на ручак. А уговорено је јога и то да Виса поведе коју од својих пријатељица. На јагње је нарочита пажња обраћена. Оба запонца су одређена да их поједе Пера Дружески. Пера воле заионац и то је свима познато. Воле да га једе својим перорезом, онако стојећи, да густира речма „Охо-хо! Ала је слатко!" а за тим да се раздере „Где је расло, где је пасло!"... За то је посилном Миловану издата наредба, да пази на запонце и да их чува као очи у глави — „Да си обазрив као да шиљбочиш на барутани! гласила је заповест капетан-Гојкова посилном. Да убијеш свакога ко се приближи. Немој да питага „Шта је одзив?" него убиј одмах, свакога цивила.... иа и мене!" — „Разумем,

госнодин-капетаие!" вели посилни Миловаи и не трепћући. „И мене да убијега, понавља Гојко, ако се приближим на три корака запонцима.... Они су за господина Перу Дружеског! Разумега?" — „Газумем!" салутира поново посилни. Докле се јагње пекло, они су легакарили и разговарали се о свему и свачему. Окретали су ражањ сви редом, иаизменце, а разговор је текао све живље гато се вигае и вигае примицало подне. Тада послаше посилног да однесе Флаше с пивом, вином и малинама (за даме спремљеним) у камени валов код Ајдучке Чесме, да се хлади за ручак, а они у највећем расположењу постављаху испод једног дрвета у хладовини тањире, ножеве и виљугаке за скорашњи ручак. — А, биће славно, жесгоко! вели усхићено Пубика мећући пукете у чаше. — Ово за даме!

У — Ббгато! прихваћа Таса ПГпоркаса, бришући тањире. Пазите да се не осрамотимо. Све нек је чисто! Даме су ово, а оне, као што знате, страшно пазе на материјалну чистоту!.... — Биће бујно, ко на велосипеду! вели Гиста. Сви смо познати, давнашњи. Једини Гојко, он ће можда, мало... — За мене се не брините.... — Па, као велимо, ти си још екорагањи, јучерањи. — А, позно сам се ја добро; за мене се не брините. Због мене неће бити пауза. То се и госпоја Б^са уверила ономад.... — Ах, могу мислити ! Ти си онако каваљерски, управо „каваљеријски" јурига'о и салетао, по вагаој тактици. — А то не, вели Гојко. Није било потребе... Ах, и оно је, оно је једиа, једна... мани се... оно је тек доктор! Да Бог сачува... Хи! Па се чуде, гато се свет не жени....