Нова искра

— 170 —

— Не знам, нознајем еамо Вису, по ходу и по црвеном жипону, вели тихо Таса. Е, што су ти женске! Морају — ма најмањи пут да праве — да понесу од куће. Намесиле све три колача, а јадна слушкиња испружила шију ка' камила под теретом. — Па што су застале? пита Гојко. — Што су застале, Перо? пита га Таса. Подај им знак. — Ко? Какав знак? — Та шта се ту буниш! Па ено. Стоје и чекају. — Нису то оне! вели Пера. Ови не верују и ману им рукама и махрамама; напослетку их стадоше и дозивати, али се оне тамо најпре чинише невеште а кад се појавише и придружише неки подоФицири, сви се упутише другом стазом и не осврћући се на њих. — Хм! духну на нос капетан. Па требали сте јавити госпоји, — да не чека! — Уживај ти само, госпо'н-капетане, вели му Пера, знам ја шта радим. Све је учињено да ово веееље што боље испадне. Кад сам пош'о, свратим у дуванциницу код оне лепе дуванџике што је прозвали Мадам-Сан-Жен, и — ама као да сам га поручио — нађем тамо господин Пају Акцију, и он купи три кутије дувана; па му кажем све као сада вама шта је и како је, и замолим га, како му је успут, да јави Боси, да ме не чека... — А и он ваљада хтео да пође? запита Таса Шпоркаса. — Јок! вели Пера. То јест, и он се, каже, спремио јутрос; ама, вели, искрснуо изненада неки пос'о, нека шпекулација, ФалзиФикација, шта ли, и он мор'о, каже, да одустане. Грдно му жао, вели, али мора. Пожелео нам свима добру забаву а ја њему још бољу, рече Пера и кресну иронично очима на друштво. — Е баш си ти јсдан ђаво! вели му Шпоркаса. Куд се то сети! — Јакако! вели Пера. И тако за моју и нашу срећу случајно се нашао господин Паја у дуванџиници, и он ће сад да јави Виси да ме не чека. — А-ја... случајно... сасвим могуће... он обично по три кутије купује... тврди Таса па се окрете Гојку до себе и настави полугласно: Оћеш ти, капетане, да се сваком исповедаш за своје менице; да причаш о својнм плаћањима... — Не разумем те... вели Гојко. — Доста кад ја разумем! вели му Таса. — Те ти ја, наставља Пера, скидох тако лепо беду с врата и похитах амо к вама! Боље овако ми сами! А шта ту! Не смеш пред њом ништа да кажеш; ниси комотан ни у шуми. Толики ми бре лепи вицеви пропадну кад год је поведем. А овако ћемо сад сами, па ббгато! Старински бећарски! Људи немојте се никако женити, — доста што сам ја жењен. — Доста вала! чу се.

— ...Него, људи, деде, можемо л' ми да се нрихватимо, да чалабркнемо, што кажу, малко, јер ја сам вам гладан ка' курјак... — Пааа... можемо! веле ови као људи који ипак још нешто очекују. — Можемо, има нас који смо за послом! вели Таса. — Море, вели Пера, кад је време ручку, сви смо ми „за послом!" — Ајде, седајте! рече Таса, Сви поседаше погледајући још једнако онамо и очекујући неће л' им још ко доћи. — „Стој, војско, док наредник нађе узенгију!" раздера се Пера тражећи нешто по џеповима од горњега канута. Атанде! Зна Дружески шта народу треба!... Ево... чекај, где је. А, ту је!... Ево и лука бела сам вам донео! Јагњетина без бела лука није ништа! Ето, па већ само због овога треба да ми кажете: ®ала! што нисам, то јест, дошао с дамама... Јер даме и лук, — то не иде!... — А што, вели му Таса. Па ми се ни иначе, ваљда, не би с њима љубили! — Ти, Тасо, батали вицеве! Вицеве остави мени, вели му Дружески. Ти ћеш Тасо певати а ја ћу вицеве правити! рече па запева: «Ти ћеш бити бирташица, Ја ћу бити пијаница. У зору, Пред зору, ЈДвета ми руј-ружа На прозору.* Што ме не помажете море? Шта сте се замислили ту к'о да имате мјенична плаћања? — Ама пази, молим те, ове досадне животиње! шану Ика Пубика Таси Шпоркаси и духну на нос а сав блед од једа. Ама, па он истина дошао сам!!?... — ЈгП духну на нос и Таса. Као што видиш. — Па шта ћемо сад? пита Пубика. — А за мене је лако, вели му тихо Шпоркаса. Ја нисам ништа ни пон'о ни дон'о, а ти, Бога ми, гледај сад шта ћеш с оним твојим китајским лампионима и Богосављевим ракетлама!... — Ала нас насади овај глупак! шану Пубика велосипедисти. — Море, виде ли ти, побратиме, шану велосипедиста капетану, како нам подвали овај кретен?!... И сви се само погледаше подсмевајући се један другоме. — Ако је хтео да направи виц, и направио га је, вала, — и то на наш рачун! вели капетан полако. — Ко? пита Таса — Па Пера ваш! — Ко ? Пера ? Ама зар он! Боже сачувај! Та погледај само колики му је Камперов угао!... Нит' је хтео нит' га је направио!... Други ће то неко бити да је паправио виц и на наш, ама и на његов рачун!...