Нова искра

— 171

— Ама нек ђаво носи све! вели Гојко. Сад, насели — насели! Него се бојим да овај Еубика — како га је Бог луда дао — не исприча ово где год стигне. А хоће. Несретник је! Причаће где стане... — Ама шта шанћете то ? примећује Пера. Што не једете, људи?... Ах, не брините се! Богато ћемо се провести, па и ако нема ту господин Паје Акције. Биће ту и без њега весеља! вели па запева: «Хеј, обасјај-сјала Сјајна месе-чин-чина Чингир-чина Чин-чина, Сјајна месечина !* Јел' ту само Пера Дружески. Дочекаћемо ми и зору, па онда отпевати једно: „Лепо ти је рано уранити, у прозорје кад славуји поје."

— Хе, мене ћете, Бога ми, извинити, господо, вели Гојко, јер ја морам тачпо сад у три сахата да сам у вароши... код министра... — И ја! вели Пубика. — И ја! додаје велосипедиста. — Ама, па разуме се! потврђује Таса. Сви ћемо у три натраг у варош; па тако смо и уговорили... — Јок! дере се Пера. Не прима се!... — Ама, пази, па ова животиња збиља мисли, да је он душа и центар свега друштва! шану капетан Пубики. — Не, не! Морамо сви у варош! — Причајте ви то коме другоме, вели им поносито Пера служећи се сам баш својски. Видећемо, може ли се, то јест, тако лако кварити друштво кад је ту Пера Дружески /...

^е^аш лж се, дошо...

&

/ећаш ли се душо: тихо беше вече, У очима твојим дрхтале су звезде.. Сећаш ли се душо: ти ми тада рече: Зар не видиш, драги, како љупко језде Тајанствене сенке? Зар не чујеш како Умиљато шуме суморни јасени? Сећаш ли се душо: ја сам тада плакб. И док си несташно смејала се мени,

Кружиле су сенке златним утринама, Сипила је роса са увелих грана, Љубећи се тајно са мојим сузама. Кад се спусти вече нечујно, полако, Ко да смех несташни чујем са усана Твојих. Ох да могу, ја бих плакб, плакб... Душам Малушев.

[\а ж д. ДЈ4Д рЕЈЕВ

и лажеш! Ја знам да лажеш! — Зашто вичеш ? Вар је потребно да нас чују? И сад је лагала, јер ја иисам викао, "него сам говорио сасвим тихо, тихо, држао је за руку и говорио тихо, тихо, а отровна реч „лаж" сиктала је као каква мала злија. — Ја те волим — настављала је она — и ти си дужан да ми верујеш. Зар те ово не уверава? И она ме пољуби. Али када је хтедох ухватити и обујмити рукама — ње већ не беше. Отишла је из полутамнога ходника, и ја поново пођох за њом онамо где

се већ завршује весели пир. Откуд знам где је то било? Гече ми да дођем, и ја сам дошао и гледао како се целе ноћи врте парови. Нико ми није прилазио, нико није разговарао са мном и, свакоме непознат, седео сам у углу поред свирач§. Управо на мене беше разјапљено ждрело велике месингане трубе, из које као да је рикао неки сужник и после свака два минута смејао се оштро и сурово: хо-хо-хо!... Понекад ми се приближавао беличасти, мирисни облак. То је била она. Не знам како се то умела мазити око мене а да је други не виде, тек је у једном тренутку њезино плеће дотицало моје, у другом тренутку видео сам,