Нова искра

— 172 -

оиуштених очију, бели јој врат у разрезу беле одеће. А када бих подигао очи, угледао бих проФил, тако бео, оштар и искреи, какав ее види само у замишљена анђела више гроба заборављена покојника. Видео бих јој и очи. Виле су велике, жудне светлости, лепе и мирне. Окружена плаветнилом црнела се зеница и, ма колико гледао у њу, била је вазда црна, дубока и непроникљива. Можда сам је видео само у тренутку за који срце није могло учинити још ни један пун откуцај, али никада' још тако дубоко и страшно пе разумедох шта јо. то вечност, и никада је не осећах са то.шко.м си.к»м. (•а ; страхом и бодом осећао сам да ми цео живот, дао танки зрачак, прелази у њезине очи, докле не постадох ,сам себи туђ, разореи и нем — скоро мртав. А она тад отиде од мене, носећи собом сав мој живот, и опет заигра с неким високим, надмоним и лепим човеком. Проучио сам и најмању ситницу на њему; облик његове обуће, ширину узвинутих рамена, уједначено одскакање једне издвојене његове витице, — и као да ме јо својим погледом, који нити гледа нити види, прикивао за зид, то сам, као и зид, постајао за погледо предмет који се но види. Еада почеше гасити свеће, приђох јој и рекох: — Време јо ићи. Отпратићу вас. Али се она зачуди. — Ја ћу с њим — и пружи прстом на оног високог и лепог који нас није гледао. Тада ме одведе у споредну, нразну собу и пољуби ме. — Лажош! рекох јој тихо, тихо. — Данас ћемо се видети. Дођи — одговори ми она. Када сам ишао кући, преко високих кровова јављало со золено мразио јутро. У свој улици бесмо само нас двојица: кочијаш и ја. Седео је згрчен и увучене гаије, а иза њога седео сам ја, такође згрчен, увлачећи лице до самих очију. И кочијаш и ја бесмо заузети својим мислима. Мислио сам о њој и њезипу лагању; мислио сам о смрти, и изгледаше ми да ови сумрачно осветљени зидови већ угледаше моју смрт и да су само зато тако хладни и крути. Не знам о чему је мислио кочијага. Но знам о чему су сањали они гато беху иза тих зидова. Али ни они нису знали о чему сам ја мислио и сањао. И тако смо ишли по дугим и правим улицама; јутро се подизало иза кровова, и сво око нас беше бело и непокротно. Мирисни хладни облак приближи ми се, а право у ухо засмеја се сужник: хо-хо-хо! II Слагала је. Није дошла и узалуд сам је чекао. Сивкасти, подједнако густи мрак снуштао се с тамнога ноба, и не знадох када сумрак пређе у вече, кад ли вече у иоћ, па ми се учини да јо све то била само јодна дуга ноћ. Једноликим, уједначеним корацима дугога чекања шетао сам горе-доле. Нисам близу прилазио високој згради у којој је живела моја драгана, нисам прилазио стакленим вратима, која су се жугела под гвозденим кровићем, него сам вазда уједначеним корацпма игаао по другој страни

горе-доле, горе-доле. Идући прома згради, нисам скидао очију са стаклених врата, а враћајући се често сам застајао и окретао се према њима, а снег ми је оштрим иглицама засипао и убадао лице. А те су иглице биле тако оштре и хладне, да су допирале до самога срца и жацале га јадом и гневом изнуреног чекања. Од светлог севера према мрачном југу слободно струји хладни ваздух, пигати и игра по залођеним крововпма, а стрмоглавце падајући са њих, сече ми лице снежним прахом и ситно удара о стакла празних Фењера у којима се усамљени, дрхтећи од хладноће, повија жути пламичак. И бешо ми жао усамљеног пламена, што само ноћу живи, и помислих, да ћо се сав живот угасити у улици, ја ћу отићи, и само ће се снежни прах ноеити по празном простору, а жути пламен вазда ће дрхтати и савијати ,се — у самоћи и хладноћи. Чекао сам је, али она не дође. Учини ми се да сам сличан оном усамљеном пламену, само пгго мој Фењер не бегае нуст: у проетору гато сам га мерио својии корацима покадшто јављаху се и људи. Нечујно су избијали иза мојих леђа, велики и мрачни, пролазили мимо мене и, сиви као привиди, ишчозавали за оштрим углом белога здања. И поново избијаху иза угла, сустигну ме и полако ишчиле у сивом пространству пуном снега што се нечујно креће. Умотаии, без обличја, ћутљиви — личили су и једни на друге а и на мене, те ми је изгледало да читаве десетине људи иду горе-доле, као и ја; чекају, дрхте, ћуте као и ја; размишљају о нечему својем, загонетном, тужном. Чекао сам је, али она не дође. Не знам зашто нисам ни викао ни плакао од бола; не знам зашто сам се смејао, радовао се и стезао прете као да су канџе и као да је у њима оно мало и отровно, оно што сикће као змија: лаж! Превијала се у мојим рукама, у срце мо жацала, а од отрова њезина несвест ме је хватала. Све беше лаж. Ишчезла је граница између будућности и садашњости, између садашњости и прошлости. Ишчезла је граница између вромена кад још нисам живео и времена када почех живети, те помислих да сам увек живео или да никада баш нисам живоо. И увек, и докле још не живех и када почех живети, она је владала нада мном, и изненадих се при помисли да и она има и тело и име, да и у њезину бићу има и почетка и краја. Не, у ње не беше имена, јер је увек лагала, увек гонила на чекање а никада не долазила. И ја се, не знам зашто, засмејах, а оштре иглице убадаху се у моје срце, док се онај сужник смејаше у мојо ухо: хо-хо-хо ! Отворивши очи, угледах осветљене прозоре високе зграде, и они ми проговоришо својим модрим и црвеним језиком: — Она те лаже! Докле т! сада усамљен блудиш, чекага и патига, она, сва лепа, сјајна и лажљива, слугаа овде гааптање оног високог и лепог човека који то презиро. Ако би похитао овамо и убио је, учинио би добро, јер би убио лаж.