Нова искра

— 178 —

Јаче стегох шаку у којој беше нож и смејући се одговорих: — Да, убићу је! Али ме прозори тужно посматраху и тужно додагае: —■ Ти је никад не ћеш убитн! Јер и то твоје оружје иста је таква лаж као и њени нољунци. Давно већ ишчезогае ћутљива бића осталих чекача и у хладном пространству остадоше само, дрхтећи од студи и очајнички усамљеии, језичци пламенови. Недалеко, на црквеном торњу избијаше часовник, а његов тужни метални звук дрхтао је и плакао, летећи у ваздушнс просторе и губећи се у маси бозумно узвитланих пахуљица. Стадох бројити ударце и насмејах се: часовник откуца петнаест. Торањ је био старински као и часовник, па и ако је показивао тачно време, ударцима не беше одређеног броја: понекад их је било тако много да јо стари с§ди звонар одлазио горе и руком задржавао дрхтаве чокићеве ударце. Ва што су лагали ти дрхтави, старински тужни звуци, обујмљени и гушени мразном тамом ? Тако је била јадна и глупа та непотребна лаж. И са последњим лажиим часовниковим звуком отворише се стаклена врата и по стененицама сиђе неки високи човек. Видех му само леђа, али ја их познадох, јер колико јуче видео сам их поносита, презирачка. И ход сам познао, а беше још лакши и поузданији него јуче. Нисам и ја једном само тако одлазио од тих врата: тако иду л.уди који су малочас љубили лажљива женска уста.

III Претио сам, захтевао гакргућући зубима: — Истину ми реци! Са лицем хладним као снег, са зачуђено узвијеним обрвама, под којима се, вазда без страсти и загонетно, видела мрачиа и иепроникљива зеница, упита ме она: — Вар те ја лажем ? Знала је да не могу утврдити њезине лажи и да све моје тегаке, масивне творевине радознале"мисли могу|бити разорене једном њеном речи — једном лажљивом речи. Чекао сам је — и она је кл^зила с њених усана, по површини светла од ббја истине али мрачна у својој дубини. — Ја те волим. Зар ја иисам сва твоја? Били смо далеко од града и кроз тамна окна видело се снежно поље. Над њим је била тама, и око њега тама, густа, непокретна, ћутљива, али је оно сијало својим скривепим сјајем, као што у тами сија иртвачко лице. Само је једна свећа горела у великој, веома загрејаној соби и при црвенкастом пламену њезину видео се бледи одсјај мртвог поља. — Ма како била жалосна истина, хоћу да је знам. Можда ћу и умрети ако је дознам, али је и смрт боља

осоћам лаж. Видим је у твојим очима. Истину ми реци, и заувек ћу отићи од тебе, — говорио сам ја. Али је она ћутала, а поглед њен, хладно радознао, продирао је у мене, извртар ми душу и расматрао јо са чудним љубопитством. И ја узвикнух: — Одговарај или ћу те убити! — Убиј! одговори она мирно: Понекад је и тако досадно животи. А зар се истина протњом добија? И тада ја падох на колена. Стежући је за руке, илачући молио сам је за сажаљењо и истину. — Јадниче! говорила јо мећући руку на моје власи. — Јадниче! — Сажали се на мене, — молио сам је. Не знаш како желим исгину. Загледах се у чисто јој чело и помислих, дајеистина ту, иза то таике програде. И дође ми да јој безумно раздорем лубању, не бих ли угледао пстину. А онде, у оним белим грудима, бијо срце, — и дође ми да јој ноктима безумно искидам груди, ио бих ли једном само угледао

од непознавања иетине. У твојим пољупцима и загрљајима

Са погреба Змаја : На путу ка гробљу V

обнажено људско срце. Непокретно се жути оштар пламеи догореле [свеће, а мрачећи се одмицаху зидови, те бегае тако тужно, тако пусто, тако страгано. — Јадниче! говорила је она. — Јадниче! Дрхтећи избијао је а најзад и клонуо жути пламен, те завлада полумрак. Акада се сасвим угаси — обухвати насмрак. Не видех јој ни лица ни очију; њено руке обгрлигае ми глану, и одмах нисам више осећао лажи. Склопивгаи очи нисам ни мислио ни живео, само сам упијао у се додиривање њених руку и из1ледало ми јо искрено и истинито. У тами је тихо звучао њен гаапат, бојажљив и чудан. — Загрли ме! Бојим се! И опет тишина, и опет гаапат, тих и пум страха. — Хоћега истину, — а зар је ја знам? И зар ја не бих да је знам ? Заштити ме. 0, како је страшно! Отворпо сам очи. Побледели мрак у соби у страху је бежао од високих нрозора и скупљао се поред зида и