Нова искра

— 174 —

крио ее у угловима, — а кроз прозоре је гледало нешто велико, мртвачки бледо. Изгледало је као да нас траже нечије мртве очи и обухватају евојим леденим погледом. Дрхтећи принили емо се једно уз друго, а она је шаптала: — 0, како је страшно! IV Убио сам Је. Убио еам је. А када је као млитава и клонула маеа лежала поред оног прозора кроз који/се видело бело мртво поље, стао сам ногом на њен труп и засмејао се. Али то није био смех будале, о не! Омејао сам се што су моје груди дисале лако и уједначено, и гато је у њима било весело, мирно и празно, што је нестало црвића који ми је срце точио. Нагнувши се, загледао еам се у њене мртве очи. Велике, жудне еветлости, остале еу отворене и биле еличне очима воштане лутке — исто онако округле и тамне, као прекривене тамним стаклетом. Могао сам их додиривати прстима, затворати и отворати — није ме био страх, јер у црној, непроникљивој зеници није више живео онај демон лажи и сумње, који је онако дуго и жудно пио моју крв. Када су ме ухватили, ја сам се емејао, те сам им изгледао етрашан и дивљачан. Једни еу се с одвратношћу окретали од мене и одлазили у страну; а други су право и с претњом ишли на мене, али како им у очи падне мој светли и весели поглед, лица им бледеше а ноге им се прикиваху за земљу. — Полудео је! говорили су међу собом, а меии је изгледало да их та реч теши, јер им је помагала да одгонену загонетку: како сам то ја, заљубљен, могао убити драгану евоју и — смејати се. Само један од њих, дебео, румених образа и весео, назва ме једном другом речи која ме љуто ошину и помрча светлост у мојим очима. — Јадан човек! рече сапатнички и без пакости, јер је био дебео и весељак. — Јадник! — Не треба! узвикнух му. Не треба ме тако називати. Не знам зашто насрнух к њему. Нисам га, доиста, хтео убити ни дирати, али сви ти преплашенп људи, гледајући у мени луду и зликовца, још се јаче преплашише и завикаше, да ми опет беше смешно. Када су ме изводили из собе, у којој је лежао труп, ја сам гласно и упорно понављао гледајући оног веселог, дебелог човека: — Ја сам срећан! Ја сам срећан! И то је била истина. V Некада, у детињству још, видео сам у зверињаку пантера, који ми је изненадио уображење и дуго пленио мисли моје. Овај пантер није био као друге звери које су бесмислено дремале или е мржњом носматрале посетиоце. Из угла у угао, по једној истој линији, математички тачно, шетао је он, сваки пут окрећући се на јодпом и истом месту, еваки пут дотичући својим боком један и исти ме-

тални пруг на решетки. Грабљивачка оштра глава беше му оборена а очи гледаху преда се, ни једном и никако не погледајући у страну. Пред његовим кавезом целога се дана купио народ, говорио, жагорио, а он је само шетао и очи му се ни једном не окретоше према гледаоцима. Понеко лице из гомиле оемехнуло би се; већи је део озбиљно, чак и мрачно гледао ову живу слику тешког, безизлазног размишљања и одлазио са уздасима. Одлазећи јога би ее по једном у недоумици радознало окретали и уздисали — као да има нечега заједничког у судбини слободних људи и овог несрећног заробљеног звера. И кад год би доцније са мном, већ одраслим, повели људи или књиге говор о вечности, — сећао сам се пантера и изгледало ми је да ја већ знам и вечноет и њезине муке. У таквог пантера претворио сам се и ја у својој каменитој ћелији. Шетао сам по истој најдужој линији ћелијској, из угла у угао, а по краткој линији ишле су моје мисли, толико тешке да ми је изгледало као да на мојим плећима није еамо моја глава него цео евет. А цео тај свет био је сложен само од .једне речи, али како је то била велика, како мучитељска, како злокобна реч. Лаж — била је та реч. И опет је сикћући измилела из свих углова и увијала се око моје душе, али више не беше малена змија, него се развила у велику, сјајну и свирепу змију. Жацала ме је и давила својим гвозденим прстеновима, а када сам почео викати од бола, из мојих отворених уста излазио је онај одвратни, сиктави змијин звук, као да су ми у грудима гади гмизали : — Лаж! Ходио сам и размишљао, а пред мојим очима сиви асФалт претварао се у сиву прозрачну бездну. Ноге престадоше осећати додир са подом, и привиђало ми се да летим кроз бескрајне висине над маглом и тамом. И када је из груди ми излетело сиктаво јаукање, отуда, одоздо, испод разређена, али непровидна покрова долазио ми је страшни одјек. Долазио је тако полако и загушено, као да је пролазио кроз тисуће година, као да је сваког тренутка и у сваком делићу магле губио своју јачину. Внао сам да је доле Фијукао као ветар који обара дрвета, али је до мога уха допирао као злокобни кратки шапат: — Лаж! Овај подли шапат доводио ме је до гнева. Ударао сам ногом по камену и викао: — Нема лажи! Ја сам убио лаж! И намерно сам се окретао у страну, јер сам знао да ће ми одговорити. И он је одговарао полако, из дубине бездане пропасти: — Лаж! Као што видите, ја сам се љуто преварио. Жену еам убио, а лаж сам обесмртио. Не убијајте жене, догод им молбама, мучењем и огњем не извучете истину из душе! Тако сам мислио ја и ходио косом линијом по ћелији, из угла у угао.