Нова искра

— 175 —

VI

Мрачно је и етрашно онде где је она однела истину и лаж. Онамо ћу и ја поћи. Пред самим Сотониним престолом стигнућу је, пашћу на колена, заплакаћу и рећи: — Реци ми истину! Ах, Боже! Али то је лаж. У паклу је тама, пустош

векова и бескрајности, она није онде, она нигде није. А лаж је остала. Она је бесмртна. Осећам је у сваком атому ваздуха, па и када дишем, она сикћући улази у моје груди и кида их, кида... Какав бол! — Спасите ме! Спасите! С руског иревео Р.

Ј5 а д а д а

Нс

1оћ дубока влада. Сањив месец вири, Као круна свој тишини, кроз зелене гране, И по пустом замку тајанственост шири На алеје сане. Ко да нешто шапће кад лахор загшри, Ал' нико га и не слуша, те се приче мане Где пренуше срца и сломи се нада... Ноћ дубока влада. Тишина је нема. Стари замак спава Сав осенчен полутамом, као повест туге; Тек водоског само што мир нарушава Прскајући луге И полегло цвеће. Никаквога јава У дворишту од господе ил' од кога слуге: Тајанствено трептећ' околина дрема, Тишина је нема. Дух старине шеће и прошлости седе Као дрхтав бардов одјек неке епопеје Што опева љубав и њезине беде, И дрске идеје : Увијен у сенку полутаме бледе, Трептећ' као бојећи се да мирне алеје Ходом не разбуди, и поспало цвеће, Дух старине шеће. 1900. год.

Нека кобна тајна монотоно струји Водоскоком који прска околину саму, Ко даљно опело што побожно бруји, У самотну храму, Двојици чији ће спомен да прохуји Што су смртно једну исту заволели даму: Ко да дршће даљно нека слутња вајна, Нека кобна тајна. Два коња облећу са седлима празним Око замка успаваног. Никога не буди Изнемогли врисак нијансама разним : Заспали су људи, Све је утонуло у сновима мазним Сем дрхтаве, тајне слутње што сумраком блуди, И шумора што се с водоскока крећу... Два коња облећу. Ко тужне сироте притајени ваји Каткада се тек разлегне врисак као крадом, И ослабљен леже. Месец жмиркав сјаји Још занесен надом Да га чује неко шта удаљен таји : Где два уби иста чежња за девојком младом... И коњи облећу, вриште сред самоте Кб тужне сироте. Н. Марјановић

ЈТоларна светлост

А

(НАСТАВАК)

|ал>у једну супротност у поЈави полар. свет. оном дпвљем продирању при покретима, чини она блага светлост, што је издвајају поједине прилике. Светлост која засењује не виђа се никако, сјајност је тиха и личи на месечеву. 1дчп8ћ - от напомиње, да се у Лапланду по неке ноћи може путовати и кроз најгушћу шуму при сјају пол. св. Ва време дугих зимских ноћи, у поларним пре-

делима, помажу оне светлости становницима — макар да не могу сасвим заборавити а оно бар да лакше поднесу одсуство сунчево. Природно је, да и поларне светлосги не показују свугде исту величанственост у богаству облика и покрета. На већим ширинама, где се у појединим пределима поларне светлосги готово увек види, јавља се она често пута