Нова искра

— 169 -

он...

— Ко сам? — Ама Пера... иде сам... еио, сам — Та ваљ'да није? вели капетан. — Вога ми, сам... потврђује узнемирени велосинедиста. Сам самцит... — Море, није сам... умирује их Таса Шноркаса. Еако сам!?... Него воле да се млати... Внате га, хвала Богу; хоће да се ношали мало. Видзћете да је тако. — Дај Боже! чу се с више страна. — Ама то је, кажем вам... Осгавио даме а он измакао нанред; хоће да нас мало поплаши и изненади. Ех, што је несретник! вели иронично Таса. А после да се „насмејемо" мало. Лудира се Пера. Него ај'то да му не кваримо ће®; да се и ми направимо као да му ворујемо да је сам дошао. А сам није дош'о, нити би смео он то урадити. Главу би дао, ако нијо тако!... Ево, сад ће и оне да се појаве... Три грацијо... Ево их, тек што нису!... — Сигурно! потврђују сви и журно дотерују одело, косу и бркове. Да ли је, Боже, био тако паметан па да поведе и Мицу „бело јагње"?!... — 0, муштулугџијо! Ожђолдум и добро дошао! дере се велосипедиста. — Чекају те запонци! довикује Таса Пери, који им со приближује. — Шта је то с тобом ?! Зар „сам остадо у Сријему Рајко!?" А Пера им се приближује све више и смоје се; а овима некако све мање до смеха. Сви се ућутали и уозбиљили. — Шта је, шта сте заћутали ?! Па, бре, ви би и поспали да нијо мсно! коре их Дружески који није научио на овако глух дочек. — А где су други ? пита га Таса. — Зар тако сам, господин-Перо? додаде Гојко. — Ја, вала, сам! вели Пера. — Бога ти, сам? — Истина сам, ил' се само шалиш? — Хехо, церека се Дружески, ја јесам, истина, шалџија, ал' ово није шала, него озбиљно. — Ама збиља сам си дош'о ? питају ови а једнако погледају на ону страну одакле је Пера дошао. — Па... како то? — Подвалио сам јој, вели Пера. Нисам јој ништа засигурно рекао и обећао кад сам пошао јутрос у капцеларију. Па кад сам сад на подне изиш'о а мено мрзило да запињем до куће. — Их! вајкају се сви и праве се да му верују а погледају једнако онамо. Бага си ленгатина. — А посло, право да вам кажем није бага ни то био главни разлог, моја лењост, гато јест... Него наспело ми да се онако сам нровоселим и проџумбусим; па рачунам, ако поведем жену и још тако неку с њоме, —

све ћемо покварити... Јер ја бих хтео, к'о човек, да мало и нрођаволим, а она не трпи то. Смета ми... Е, нсћеш, ћерко, велим ја!... — Е, то си се баш добро сетио, нримети му сухо Таса. — То није рђава идеја, додаје тако исто Гојко. — Не знате ви њу. И не дао вам Бог да се носите с њомо ка' ја кукавац. Ама код мене не можо; не дам ја то! — Охохо! Што рекли: „Чалабрчак док не приспе ручак", воли Пера и сажо се и узе један запонац, узе перорез у десну а запонац у лову руку, па га стаде халапљиво пипати причајући уз то даље. Не знато ви још шта све ја ради брачне среће гутам и трпим од ње! Не да ми мрднути! Мрднути ми не да него одмах ка' мачка 'оће за очи! Не знате ви,..'вели и саже со да узмо и онај други запонац. — Е ноћега, Дружески! предухитри га Таса и узе сам овај други запонац. Нпси ти сам! Има, ваљда, још кога који воле запонац!...

Погрев -Ј- Змаја : На г1уту ка цркви ' — ...Како ме не испушта ни за секунад један из вида, наставља Пера... и како је та женска љубомфна због мене... Љубоморна ја-како, гато се смејете?.... Оно, знаш, нисам баш ни ја светац... људи смо... а ко је тај ко неће мало да врдне, што кажу! Ама, ја то и кријом... Кријем, брате, ка' змије ноге, е па то јо, ја велим, доста ради брачно среће и кућевнога мира.... Па помислим у себи: ама зар да ми пропадне овако леп дан само за то што сам жењон ? Па је л' то право ? Е пећеш, вала, рекох у себи, па и ако смо уговорили и ја обећао!... — Пази, пази, шану Гојко Таса, шта је оно гамо, и показа му на улаз у долину. Бога ми су оне... И доиста. На улазу у долину појавише со четири женске прилике; три напред, јодна с корпом за њима а испружила врат под силним теретом. — Јест, оне су, шану му Таса. Је л' вам рек'ох... него воло да се млати... — А које еу све?