Нова искра

168

ј2естра ЈЗојводе Каттл^а

[ е ли било гдегод тако дивне моме, У Рогачи што је селу питомоме? И је л' могла бити и друкчија вила, У Катића Јанка шго је сестра била?! Тај мирисни цветак, та богиња права, Погледом и стасом плени. очарава. Гледали је момци нежно и умилно, И љубили тајно ватрено и силно; Али њено срце племенито, чедно, Не закуца страсно јоште ни за једно! Узвишена скромност, то бисерје драго, Њезина је душа и њезино благо. Хај, а шта ли беше понос, вера, нада, У времена тешка, пуна црних јада! И судбина клета, што руши и коси, И њој к'о и другим зао удес носи, Донесе јој тугу, јецање и сузе Омар-ага силни у харем је узе. А да бол утиша у идола свога, Доведе јој Јанка, брата рођенога. У харему живот пун чари и дражи, Ал' сломљено срце зар ту раја тражи?... Само једна сеја силнога Омара, Што слађане часе доноси и ствара.

Весело девојче, умиљато, нежно, Лице јој је благо, питомо и снежно, И то чедо бајно, тај анђелак мали, Срце мдадом Јанку љубављу распали, Ко усијан челик кроз груди му прође, Од кад сестри милој у походе дође. И Емира дивна бацила је око На пламено лице и чело високо. Дуго они љубав тајише и крише, Али пусто срце не мирује више. Благо, тихо вече у магленој тами, У одаји сјајној њих су двоје сами. Душа душу лати у загрљај сада, А пољубац слатки за пољупцем пала; Злато свило руке око свога злата, А тешка се, мрачна отворише врата, На вратима Омар с ханџаром у руци, Занемише уста, умукоше звуци. «Заблуделом срцу и сам Алах суди «Коме овај ханџар и кроз чије груди?® «Мени !* јасни гласак кроз дворану јекну, А Омар се трже у срце га текну, Задрхта му рука као трска танка То је била сестра војеводе Јанка! С о^о<љамин

„ЈГера Дружески" 1 елика из нашег друштвемог живота од СЈ. С?€јУ!Ц^

(ОВРШЕТАК)

ГЛАВА ПЕТА (Која је доласком Пере Дружеског са свим изненадно и преко сваког очекивања морада бнти јако скраћена, а тиме је, прнродно, и сача приповетка морала добити са свим друкчији завршетак). — Шта је, моро, еа запонцима ? шали се Гојко кад се вратише пециву. — Је л'пречњаци, госпо'н-капетане ? пита посилни. — Пречњаци, да! — Ту су, госпо'н-капетане ? — Постојавају ли сви на броју, Жиловаие? — Постојавају, госпо'н-капетане! одговара посилни. — Главом ми одговараш за њих, Миловане... Ако нестану, зна се твоје... Куршум у чело, Миловане... Ништа мање... Разумеш ли ? — Разумем, госпо'н - капетане ? одговара Милован који је већ разумевао шалу. — Да их не даш ником... да их браниш до последње капи крви... Да погинеш крај њих ка' Рајић на топу!...

— Разумем, госпо'н-капетане! — А знаш ли ти, море Миловане, шта ће бити после с тобом?... Кад тако, на прилику, јуначки погинеш на повереном ти месту? На својој позицији?... пита га расположени и весели Гојко. А, Миловано?... А Милован покрио шаком уста па се стидљиво смеје. — Ваборавио си, Миловане... Е, ја да ти кажем. Кад погинеш тако на дужиости, ући ћеш у Историју, Миловане, а име ће твоје, Миловане, Историја златним словима забелелшти и спомињати... за пример, Миловане, доцнијим геиерацијама... Разумога ли, Миловане? — Разумем, госпо'н-капетане. — Е, тако, воли Гојко, још мало... док но стигну... — Није нужно, новика Пубика. Ено ги... Ено Пере!... и показа тамо далеко на једну прилику човечју. — Ооо! заграјаше сви. Браво, Перо. Живео Дружески !... Одржао реч!... — Ама... примети Пубика. Ама... к'о сам да је... Што сам1...