Нова искра

— 167 —

— гунђаше он кад уђе у канцеларију. — Само тек: „Хеј Симице!..." Кога ђавола ти људи ненрестано јављају — Па мора се. Знаш, то је наша дужност, — одговори благо Танасије Стевановић, — наша дужност. И ја често мислим: шта ли јављају ти људи. Ето овај јавља да му се родио син... Шта ћеш? Однеси је, бога ти, капетану. Шта ћеш ?... Симица Јшгђе гунђајући из канцеларије. — Стар је већ човек, — настави сам Танасије Стевановић. — Тешко му је да иде, остарео... После се баци у друге мисли. Сети се синовљева писма. 'Бак је у Београду. — „Шта каже: „Треба ми још новаца." Деца, брате, треба да поживе. Нека проживи док је млад." Једна муха упече га јако и он је отера, па настави: — „Трошио сам и ја. Само нека је он здрав

— „Да ми је да добијем још једну класу* — отпоче он полугласно. — „Одмах би купио Цуји нов шешир. Баш је срамота што нема нов шешир... Чак и она белосветска Дака натакарила неку шеширчину, па чисто хлади човека кад прође поред њега. Само ћу јој купити мањи, лепши... не треба ни онолико цвећа на њему као код других што је... Једна чак метнула и целу птицу... Ех, али камо класе?.. Мицко!" — викну он маче да би се забављао њиме. — Е нећеш га добити цео дан! — прогунђа Симица и скочи с кревета те задржа маче. Танасије Стевановић, кад виде да нема мачета, продужи мисли. - „Па и Јуци бих купио нову хаљину..." И ту замисла своју дебелу, прћоносу жену, у новој хаљини. — „Онако да има на њој цветића, па кад изиђем са женом у шетњу да поцркају од муке. Ја ћу с новим

ДОЛАЗАК Б ЕОГРАЂАНА 7

па за остало је лако. Каже да је здрав као дрен... Циц, мицко!" викну он Симичино маче кад га виде. Оно му стаде код ногу и управи своје велике округле очи на њ. — „Мицко!" рече му веселим гласом и узеде га у крило. У том уђе и Симица у канцеларију и стаде да отхукњује. — „Дао сам му. Просто човек да полуди од врућине... И ја, брате, имам дугау. Циц, мицане!" викпу кад спази маче код Танасија Стевановића. Увек су се њих двојица отимали о то маче. Маче скочи с крила Танасијева и пође за Симицом, који оде полако у своју собицу и спусти се на креветац. — Сад ће опет што ново доћи. „На, Симице, однесидер." Е нећу више ништа да носим! — говорио је он и мешкољио се по кревету хладећи шеширом непрестано знојаво лице. — „Какав је као какав стршљен. Он се вабио у ону хладовину, па се уби дремајући, а ја се одрах од трчања..." У другој еоби 'Ганасије Стевановић задиманио и зева с времена на време.

полуцилиндером, а онај, што ми је сада за празник, носићу сваки дан... Овај ћу поклонити коме!" — додаде он и погледа у излупани и масни полуцилиндер, који је већ одавна добио сивкасту боју... Апарат отпоче: ц!к, ц&ка, ц!к... Танасије Стевановић отпоче пажљиво да нреписује : „Танасију Стевановићу, телеграФисти. У интересу државне службе", државне елужбе, — понови он гласно и стресе нервозно једну досадну мушицу, „стављен си у стање..." Нека несрећна мува баш га јако пече... „До ђавола!" викну он и отера је. Наочари му се замаглише и учини му се да види своју Јуцу, у старој, масној хаљини, подбочену, како виче: „Јух, јух!..." — „у стање по... покоја", једва доврши он. Симица стао запрепашћено на канцеларијски праг, усне му дрхте, само што не заплаче. Та није ни чудо: толико су били заједно... Сунце припекло... Танасије Стевановић иде журно и преплашено кући са изгњеченим, масним полуцилиндером.