Нова искра

— 166 -

пееме. У њима је главна црта та интимност, породичан тон, алтруистичко осећање у ужем обиму, у љубави према драгани, према жени и деци својој. Змај из свих тнх песама излази као индивидуална песничка природа, и ако не као индивидуалист. Он има јако развијено друштвено осећање. Оно се, као што смо видели, огледа и у његовим љубавним песмама донекле, у њихову интимном, породичном тону; оно се још боље огледа доцније у његовим многобројним дечјим песмама, које су његово име учи-

ниле најпопуларнијим и у којима је он створио нешто што се не може наћи не само у нашој него ни у другим књижевностима. 0 њима ће бити говора на другом месту. У песмама о којима смо говорили Змај је најјачи; он је у њима прави песник и по њима он и можо заузимати знаменито место у Српској Књижевносги и оно му у њој, по њима, доиста и припада. (СВРГПИЋБ СВ) Сима Памдуровиђ.

м а ј у

тарачке, мутне заклопљене очи... Он више неће видет' неба плава; Блажено лице о томе сведочи. У бољем свету он нам сада спава.

Данас, још пре но дете чврсто крочи, Блажена старца позиваће с јава; У боју где се рујна крвца точи Он је к'о вођа духа нашег права.

Спавај. Нек нико никада не слутн Да овде леже кости великана, Да овде лежи понос наших дана, И нека небо српско се не мути Што први од нас бољем свету оде, Где дани жића нит' боле нит' годе.

П.

Јанасије Стевановић — слика С. Д. ТОДОРИ1

анасије Стевановић, телегра®ист, мали је старчић од преко педесет година, ћелава темена са ког стрчи неколико седих, правих длака; жугих је испалих зуба и прћаста носа преко кога су натакарене наочари. Личио је донекле и на стршљена и на мопса. Журно нешто пише. Чује се зујање мува и понека тек спусти се на глатко му жућкасто теме, па иде челу, полако подижући ножице. 'Ганасије Стевановић одмахује главом, стреса муву и опет наставља писање. Мува се поново спушта и почне да иде гиздаво по темену. — „Ха, враже!" — узвикне готово без љутине Танасије Стевановић и превуче махрамом преко главе. — „Шта ћеш... и она хоће да живи", — говори он самом себи. — „Ето и ја једем и вокош и пиле... све, па се оне не љуте... Што као на пример и она да не једе?" Мува се спусти полако на теме, подигне предње ножице

и прочешка их, па опет пође по темену. — „Чекни малко док напгшем, чекни... на, ето сада ћу бити готов, безобразнице ниједна... Гле како пече, биће кише!.. Како сељаци жељно очекују кишу. Готово се све сасушило..." Мува је и даље настављала шетњу а стари телегра®ист чешће би одмахивао главом. Кад је завршио писање, спусти полако увлаку на мастионицу и усправи се у столици. Стиже нека депеша. Он је пажљиво преписа. — Хеј Симице, оди-дер! викну он момка. Момак Симица, година Танасијевих, само још мало нешто ћелавији и без наочара, устаде лено с креветца. — „0, муку му... баш ни часа мира!" рече он љутито и стаде онако сањив да се окреће око себе као да тражи нешто. — Симице! — чу се опет благи глас. — Што се развикао као нико његов. Помислио би човек да се нешто упалило! Ваљда и ја имам душу!...