Нова искра

- 165 —

.јевих најлопших пвсама продукт су тог друштвено-породичног осећања и оно се у њима најлепгае огледа: „Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада — сен празнога сена. Поседасмо поред одра њена. Ми у сону верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми шхо лепо !" Цела та несма што почиње овим стиховима има, доиста, неког и сувише породичног осећања; она даје утисак сувишне интимности, која за читаоца није увек лагодна; та песма мирише на болесничку собу и ми је нећемо даље наводити, ма да су и остали стихови у њој као ови први. Тако је са још ноким песмама Змајевим овога циклуса: с оном што ночиње стихом: Пођем, идем, клецам, застајавам...

кања; угисак је од њих слаб, површан. У опште, у Вмаја пада у очи та разлика у вредности његовнх песама исге врсте. По нашем мигаљењу то је отуда гато од ираве песме до обичне није далеко. Емодија је једина која некој песми даје њен првобитни значај; али нигата није тако растегљиво, еФемерно, нестално као емоција и нигата није лакгас да се деси но да у песми и нравога песника ње некада нема. Отуда у песмама истога песника, где је све друго исто, где је спољагања страна подједнако брижљиво израђена, ако нема тог најважнијег услова, осећања, вредност ће бити сасвим неједнака. Отуда и у Змаја иесама које номају те унутрагањости; ма да су иначо све љегове песме технички добро израђене, све су примамљиве и радо се читају. Велика је, отуда, разлика између његових иесама које су као она нежна песма :

Ковчег Змаја

која је најближа овој наведеној, а затим и с многим другим, у којима има истинитог осећања и лепога израза: Зар ја љубит' више не смем? Зар се мени само крати Своју драгу драгом звати?.. Његове љубавне песме, као гато се види, имају исто тако тон обичан; оне су искрене, без ем®азе, сем на понеким местима, у изразу, може бити, на којима избија његова позната склоност ка антитези. Неке од тих љубавних несама Змајевих спадају у најбоље нгго је Змај испевао и долазе у ред најлепгаих љубавних песама нагаих старијих песника, Ј. Илића и ВоЈислава. И у њима боја тона је нарочита; и оне одају песника који живи нородичним животом и осећа тај живот, онако као гато Војислав осећа уметнички или Ј. Илић севдалијски. Све његове љубавне песме нису такве. У многима реченични обрт, духовита реч, инвенција су главно; емоције нема, и зато оне ни код читаоца не буде нигата нарочито. Оне су пријатне, али њихова пријатност то је пријатност ћас-

Тихо, иоћи, Моје сунце спава, За главом јој Од бисера грана... Или оне гато се свршава одговором цвећа и строФом: Зора ће нас разгонити брзо Ал ће остат' из цвећа, из биља, Чиста душа око твоје душе, Чисто миље око твога миља. и неких његових песама као што је она: Љуби мене љубованко... које нису праве песме него више духовита ироза. Од ових лепих љубавних песама Змајевпх морају се поменути још неке, које најбоље сведочо његову осећајну страну. Такве су песме: „Спаљепа несма", „Кад сам био на твом гробу", Што ме људи гледе тако", „Зимски Дан", Моје небо, јер је мутно" и јога неке. У свима њима има осећања; њихова је и спољагањосг према унутрагањој страни; то су .и по облику и по садржиии