Нова искра

211 —

Седим поред њезине отворене и сиремљене поетељице са исплетении бочним рамовима. Оаме смо у соби, само што сиви мачак ремети нашу слатку самоћу. Тихо преде своју мачју песму, повија лсђа, чеше се и мази крај мојих ногу. Подаље од нас гори ламна на столу и баца сиоју слабу светлост испод зеленога покривача. Време је да моје чедо спава; већ је умивена, свучена, са свим готова, али се пронесташила, раснричала па неће ни да чује о спавању. У својој дугој, ноћној кошуљици клечи на мом крилу, пљеска ме по образима својим пуначким, топлим ручицама, завлачи их у моје косе, на се онда извије и тако уназад занесе, да ,је једва могу задржати. Онда се засмеје и, рекли бисте, зацени од јасног, детињег смеха. Привлачим је к себи и осипам безбројним пољупцима златну главицу, танки, нежни вратић, обнажене груди, округла плећа. А она се отима, смеје, скаче и опет ме пљеска по лицу. „Мама, паји, паји! понавља више пута и ножно ме милује по образима; а за тим, „Мама, би, би!" и, као љутита, учини се да ме удара. Радости моја, анђелче моје, благомоје! Колико осећам среће стежући је на своје груди, осећајући топлоту овога нежног, милог бића, удишући аромат њезина чистог, детињег тела. И најзад, силом се савладавши, одлучно тражим озбиљним гласом да одмах спава. А она још вазда неће, не слуша, опире се ... а после присгане,. али ми не да да јејаположим, јер хоће сама да легне, и доиста: тетурајући се озбиљно (ох, како је то смешно!), хватајући се за мрежу постељску као маче какво, — сама, „баш сама" дође до јастучића и баци се на њих. И дуго још, лежећи у постељици, не може да се умири. Сад тражи да јој донесем мачку, сад се распитује о свом разлупаном зецу са бубњем, сад тражи да њене „пискоте" метнем поред ње „ту, ту!" На послетку се примири док ја рукама држим њен покривач и моли ме да јој прпчам и обећава да ће јако, јако затворити очи и да ће бити „паинка." „Иде једно мало, мало дете да шета, а видела га Једна велика, бела куца..." почињем ја своју измишљену причу. „Куца?" пита ме она, а широко отворила очице, али их одмах заклопи, да се ја не бих љутила, него да наставим своју причу. Али нисам још ни довртаила своја измишљања, а она већ спава; из постељице чујем само тихо и уједвачено дисање место дотадашњег распитивања. Буји, иаји, буји, иаји! Тебе чува мама твоја; Буји, паји, буји, иаји! Чедо мило, енаго мо.ја! Дубоко разнежена носматрам срећу своју и стављам на њу знамење крста.

„Спавај, голупче моје, спавај норед љубави материне; снавај не знајући ни бола ни јада, сиавај под брижљивим иогледом матере своје, која ти се сва продала... Спавај, јер ти је мајка будна." Лампа је угашена. Само кандило гори тихим пламичком пред иконом матере Божје. С рускога превела М.

У[сповест једиога скепткчара — )\натол франс —

Живот

к.

1ада се каже да је живот или рђав или добар погрешка је којој нема смисла. Треба рећи да је живот и добар и рђав у исго време, јер само из живота и добивамо нојмове о добром и рђавом. Истину вели ко каже: живот је и чаробан и одвратан, и диван и ужасан, и сладак и горак, јер он је — све! Један га види у ружичастој, други у црној боји, а обадвојица га виде онаква какав је, јер он је и ружичаст и црн и свих боја. А то би нас баш и могло све сложити, а ®илосо®е по-

Конак у Приштини

мирити кад год се препиру у питањима о животу. Али ми смо тако створени да увек желимо и друге нагонити да мисле и осећају као и ми, и да не допуштамо суседу да буде весео кад смо ми жалосни. Лиричари Да ли је могуће, говорим себи читајући ову књигу, да се тако одутаевљавамо овим ситним знацима ко.ји нису ни боје ни облици тато их Природа ствара у својим лепим али ретким часовима? Писмена, доиста, изазивају у нама божанствене продставе. Друкчије се и не могу назвати него чудом. Леп је стих тато и уметнички потез гудалом по удетаеним жицама. Песник нам не пружа сво.је мисли, него изазива наше. Јер када нам нева о жени коју воли, он слатко буди у дугаа наших љубав и јаде наше. Он је изазивач. Ако га разумемо, и ми смо иесници као и он. Сваки од нас представља собом примерак свакога песника, који ће, ником непознат, умрети заједно са својим варијантама кад више не будемо осећали. Мислите ли да бисмо згп тако волели своје пеенико