Нова искра

— 297 —

е М Љ 1/1

п

.од чистим небом и сунцем благим Почиваш мирно. И поља травна, И брда, шуме, дубраве сочне, И река спора рефлекса тавна Миром се снаже за дане нове. Од прошлих бура ни трага нема. Кроз бистри ваздух са свију страна Сладак и мио покој се спрема.

Хоризонт цео што га сад гледам, Тај делић твога великог лика, Утешну причу машти ми прича, И безброј лепих пружа ми слика. И ја те гледам заносно лепу, Али од једном мисли ми стаа1е: На лицу твоме, о, Земљо, мајко, Ни стопе нема без крви наше! Борски

Ј-ђа Савка Д-ра Ј. Сувотића

11. октобра ове године навршило се седамдесет година живота и педееет година јавнога рада узорито Орикиње, госпође Савке Суботићке, супруге нашега народног великана Д-ра Јована Суботића. Пдодни и драгоцени јавни рад госпођин почео је 1854. године.

Г-ђа Савка Суботићка

Госпођа Суботићка, као спомен на своју покојну свекрву, наместила је те године своју гостинску собу српским ћилимовима и платном, рукотворином свекрвином. Покојни Д-р Суботић, веома дирнут толиком пажњом према својој доброј мајци, захвали топло госпођи, и уједно јој обрати особиту пажњу на значај и лепоту напгах народних женских рукотворина:

„То је појезија женске руке, чијој ће се лепоти дивити свет, као и нашим народним песмама, кад .ее и за њих нађе један Вук Караџић." 1861. године добија рад госпођин видљива израза. Те је годнне госпођа са евојим мужем, онда иоджупаном сремским, обишла цео Срем и послужила се том згодном приликом да се баш на извору темељно упозна са тим дивним народним благом. Композиција боја, а нарочито богаство у орнаментици, силно је утицало на госпођу, иначе веома одушевљену за ту грану народне уметности. И њој сину мисао да то народно благо треба изнети на видик, како би добило своју праву цену. Али како, с ким, чим?... Долази случај: Сремским спахијама се веома свиде поменута соба, и на њихову молбу госпођа им је набављала рукотворине од сељанки. Награда је давата сељанкама у облику поклона, јер тада новац нису никако хтеле примати. Сав овај рад имао је довде мали размер, а народ слабу корисг. Међутим је доста интелигенције сматрало ове радове за простачке. Требало је извести иреиорођај: сршже народне женске руиотворине ирилагодити иотребама интелигенције, а да ири томе не изгубе ни мало од свога народног карактера; требало је дакле открити нов и дубок извор народне зараде и користи. То је била главна идеја и главни циљ ове племените Српкиње. Сад насгаје један дуг низ година у животу ове ретке жене, испуњен неуморним и непрекидним радом, испуњен узвишеним самопрегоревањем и јединственом енергијом у раду за добро народно. 1884. године доби госпођа Суботићка динлому од изложбеног одбора Новосадске изложбе, а 1885. године рад