Нова искра

— 330 —

„ У аихову лавовском рикању грмела је пеема о ггоноситој птици, дрхтале еу етене од њихових удараца, дрхтало је небо од страховите песме: „Везумљу храбрих певамо ми хвалу! ;; Везумл.е храбрих — мудрост је живота! 0 храбри Ооколе! У борби с непријатељима пролио еи овоју крв... Али ће доћи време — и капи крви твоје жарке, као искре, плануће у мраку живота и многа ће храбра срца запалити лудом лмђи за слободом, за еветлошћу! „И ако си ти умро!— Али у песми храбрих и јаких духом ти ћеш увек бити живи пример, поносан поклич за слободу, за светлост! „Безумљу храбрих певамо ми песму!...." ....Ћути даљина морска као опал, шуме сетно таласи по песку, ћутим и ја, гледајући на Рагима, који завршава нричање мору песме о Соколу. На води све више сребрнастих пега од зракова месечевих.... Котлић иаш почиње тихо да ври. Један талас несташно искаче на обалу и, шумећи изазивачки, мили глави Рагимовој.

— Еуда ћеш?... Одлази! — машс па њега руком Рагим, и он послуншо одмили натраг у море. Мени није нимало смегано нити страшно понашање Рагима, који таласе оживљује. Ове у наоколо изгледа чудно — живо, меко умиљато. Море је тако нонизно, мирно, и осећа се, да у свежем даху његову према бреговима који се јога ниеу расхладили од дневне жеге^ има много јаке, задржане силине. По угасито-нлавом небу златним шарама од звезда испиеано је нешто свечано, нешто што душу очарава, што збуњује ум слатким очекивањем некаквога открића. Све дрема, али дрема напрегнуто чујно, и изгледа, као да ће после једног тренутка све затрептати и забрујати у складној хармонији неиеказано елатких гласа. Ови глаеи ће причати о тајнама света, расветлиће их уму, а за тим утулити га, као варљиви пламичак, и одвући ће са собом душу виеоко у угасито-плаву бездну, откуда ће на сусрет њој уетрептале звезде такође забрујати дивном музиком откровења.... 20. новембра, 190к. год. у Београду. Превео А. К.

Крај мехе ск...

к,

1раЈ мене си, срце ми то каже; Кажу груди што се слабе снаже Као цвеће под зрацима зоре. Јест, осећам, божанствени створе, Дах гвој топли, што ме ево свија, И љуљка ме ко кад мајка нија У наручју своје чедо драго. Дошла си ми, о једино благо, А већ сам те жељно очекив'о: Вечерас сам и будан ти снив'о Неке чудне, необичне снове. К'о слуш'о сам да за помоћ зове Женска нека коју муче, даве. Гледао сам непознате главе, Са ужасним на лицу маскама. На товарним глед'о сам мазгама Као виле девојчице лепе, Све у бело, ал' све редом слепе, Како плачу да ти срце пуца, А вођа им бичаљетом куца У тамбурин и све подскакује. Па затим сам гледао где кује Скелет један дуге оштре косе. Слушао сам где се ветри носе, Тутњи земља рек'о би смак свега. Где год гледах ни најмањег цвета, Само пустош докле око види.... Шта ћеш овде? пит'о сам се, иди, Иди, бежи, лепше тражи краје, Нек' ти нога никада не стаје,

Овим путем по ком смрт се шири. Ал' ми срце јадно се не смири Све док тебе осетило није. Над земљом се ево мрак већ вије, Дуси мрачни олујине воде, Облаци се гомилају, своде. Покров снежни на земљу је пао, Рекао бих, дах је свету стао. Бој'о сам се, ал' сам миран сада. Ти си са мном и терет ми пада И са душе и срца плачнога. О, жељан сам благослова твога, Посестримо, и утехе твоје. Око мене, ево гледај, стоје Растурене књиге староставне, Све светила из прошлости тавне. Из њих учим, не би л' научио, Има л' игде да је човек свио Гнездо среће, коју вечно тражи. Има л' мира у ком да се снажи, И ако га црна смрт изгледа Иза угла свакога од реда. Ал' то јошге нисам мог'о наћи, Нит' у тајне могао сам саћи У којима живот нам се крије. Посестримо, сад знаш како ми је У часима као што су ови Пре но дух твој до мене доплови, Кроз етере беспрајности сиве. Ал' крај тебе, к'о крај ватре живе,