Нова искра

— „0, кад бих се само још једанпут узнео па пебо!... „И задрхта Соко п, клшшувпш слабо, отиде обропку клизећи Ненријатеља бих нритиснуо.... на рањаве груди и.... загу- канџама но глатком камену. шио би се он крвљу мојом!... 0, срећо борбе!..." „И приђе, рагаири крила, дубоко уздахну, затрепта очима и „А Смук помисли : „мора да је на небу доиста пријатно сроза се доле. поживети, кад он толико тужи за њим!..." „И као камен, клизећи по стонама, падао је нагло, ломећи крила, губећи перје.-.. „Талас потока дохвати га и, снравгаи му крв, обуче га у пену, утопи у море. „А таласи морски ударали су о камен, уз тужну јеку... И итица вигае није се видела на пучини морској...

II. „Лежећи у кланцу, Смук је дуго мислио о смрти птице оне, о силној жудњи за небом. „И гле, он баци поглед на ону даљину, гато вечито мами очи маштом о срећи. — „Па шта јо видео тај Соко, гато угину у овој празној нросторији без дна и краја? Загато овакви, као он, кад умиРУ, збуњују дугау своју жељом, да се вину небу? Шта им је тамо сјајно? Та и ја бих могао све то дознати, кад бих узлетео иа, пебо, ма н на кратко време. „Рече и — учини. Савивгаи се у колут, он скочи у ваздух и као узана трака блесну према сунцу. „Онај који јо рођен да пузи — лотети не може!... Сметнувгаи то с ума, он је нао на камен, али се не уби, већ се насмеја... — „Ето у чому је драж полетања к небу! Она је — у падању!... Смегане су ти и те птице! Не познајући земље, тужећи на њој, оне јуре небесним висинама и траже живота у жаркој, безграничној празеини. Тамо је сама нустолина. Тамо има много светлости, али нема хране, нема загатите за живо тело. Па на гато је поиос? На гато прекори ? На то, да со тим скрије бесмисленост жеља, а овима неспособност за живот? Смешне ли су те птице!... Али, сад ме већ вигае неће преварити њихове ириче! И ја сад знам све! И ја сам видео небо.... Узлетао сам к њему, измерио сам га, познао сам падање, али се нисам убио, већ само вигае себи верујем. Нека живе у обмани они, који но могу волети Крштење Ђорђа П ођебрадског земљу Ја знам истину. И њихову покличу нећу поверовати. Као земаљско ство„И нредложи слободној птици: „Онда ти иди на крај рење ја живим као земља. сланца и баци се доле." „И сави се опет у клупче на камену, поносећи се собом. „Може бити да ће те крила подићи и да ћега поживети „А море је јога једнако сијало у јаркој светлости, и таласи ога мало у свом елементу. су страховито ударали о обале.