Нова искра

- 328

— „Човек веран Богу иде у рај. А г;о не служи Вогу и „Тако је Сиук одговорио слободној итици, и иасмојао јој пророку? Можда је ои овде, у овој иени... И оне сребрнасте пеге се у души за ове глупости. на води, то је, можда, он... ко то зна?" И овако је помислио: „летео или пузио, крај је познат: Тамно, силно узбуркано море светли се, по гдегде на њену сви ће лећи нод земљу, све ће бити прах..." појављују се немарно разбацани зраци месечеви. Месец је већ ис- Али смели Соко на једанпуг се стресе, нридиже ее мало пливао иза обраслих дрвећем планина и сада замишљено лије светлост своју на море, које тихо уздише њему па сусрсг. — Рагиме!... Причај ми причу...молим ја старца. — Вашто? — пита Рагим, ие окрећућп се мени. — Па онако ! Ја волим твоје приче. — Ја сам ти већ све испричао... Више не знам.... То он хоће да га ,ја замолим. И ја га молим. — Хоћеш да ти причам песму? нристаје Рагим. Ја хоћу да чујем стару носму, а он сетним рецитативом, трудећи се да сачува оригиналну степску мелодију песме и покварено изговарајући руске речи прича.

I. „Високо у планине успузао се Омук и легао тамо у влажаи кланац, савивши се у клунче и гледајући у море. „Високо на небу сијало је сунце, а с планина била је јара к небу, и ломили су се вали долс о камен. „А кроз кланац, у тами и у млазевима, јурио је поток мору у сусрет, скачући преко камења. „Сав у белој пени, сив и моћан, он је секао планину и падао у море, јечећи љутито. „На једаипут у опај кланац, где се Смук свио, паде с неба Соко са разбијеним грудима, с крвавим перјем... „Са кратким кликом пао је он на зомл,у, и ударао је у иемоћној срдитости грудима о тврди камен... „Смук се уплаши, отпуза окретно, али у брзо разумеде, да ће живот итице трајати још само пеколико тренутака... „Допуза ближе рањеној птици и писну, упиљивши јој се у очи: — „Шта, ти умиреш? — „ Јесте, умирем ! — одговори Соко, Вацлав Черни дубоко уздахнувши. — Дивно сам проживео!... Ја познајем срећу!.. Ја сам се храбро борио!... Видео сам и по кланцу поведе очима. небо !... Ти га нећеш нигда видети тако из близа! Ах, ти јадниче! „Кроз сури камен капала је вода, и било је загу— „Па шта је то небо? — празнина... Еако ћу ја тамо да шљиво у мрачноме кланцу, и заударало је на трулеж. допузим ? Меии је овде дивно... топло и влажно! „И кличе Соко тужно и боно, прибравшу сву снагу: