Нова искра

- 327 -

ти би, Грле, и сад дошла сама, не би своје Сеје потежала, да за нама каска по с газама ; не би теби стража требовала, — чему стража, чему гардедама, кад би моме срцу вјеровала ! XIII. — Нешто си ми, велиш, рећи хтјела пред овијем овђе спомеником, а сада си поникнула ником ; због шта си се голико помела ? Казуј, Грле, отворена чела, шта је, да је ! Ја ћу свезат ликом : твоје тајне не ћу казат нбком, ни с ње густог подигнути вела. Шта говориш ! Зар си донијела моја писма с цвијећем и сликом, па би своје мјесто њих узела ?

— — Не браним. Ал што ме зовеш д^ком, кад ме ниси никад ни вољела, већ се с једним титрала јадником ? XIV. Што си, Грле, на сгамак ме звала ? кад си знала, с колико се зала јадна душа моја затровала : прекинута љубав није шала ! Слика твоја тушта и тма дана у срцу ми бјеше урезана, па је скупа с њиме истргана, — нешто с мојих, нешто с твојих мана. А сад си ми дошла уплакана : са свих су те салетили страна, намећућ ти недрагог драгана : па да заспеш море идеала својом руком, зар си изабрала, и зато ме на састанак звала ! Л. Димитријевиђ

ЈГесма о соколу

од М. ГОРКОГД

оре спава. Грдно ведико и лено дишући овде крај обале, оно је већ заспало, и непомично је у даљини, коју је прелила плава месечина. Меко као кади®а, оно се слило тамо с плавим јужним небом и тврдо спава, реФлектујући у себи провидно ткиво непомичних перјастих облака, који не заклањају собом златне шаре звезда. Чини ее, као да се небо све ниже спушта над морем, желећи да разуме оно, о чему шапћу неуморни вали, који се сањиво пужају уз обалу. Планине, обрасле дрвећем, које се Фантастично нагнуло према северо-истоку, поносно су подигле своје врхове у небесно плаветнило, а сухе и оштре контуре њихове заокруглиле се и обукле у топлу, пријатну маглу јужне ноћи. Планине су се озбиљно замислиле. На сјајне, зеленкаете врхове валова пале су са њих црне сенке, које су их пре&риле, као да хоће да зауставе ово јединсгвено кретање, да угуше жаморно пљускање воде и уздахе пене — звуке, који нарушавају ову тајанствену тишину, разливену унаоколо заједно с плавим сребром ејајне месечине, још скривене за планинским врховима. — А-ала-ах-а-акбар!... — тихо уздише Надир-Рагим-Огли, стари кримски чобанин, увек благ, висок, еед, препланула лица од јужнога еунца, сув и мудар етарац. Ја и он лежимо на песку крај великог камена, који се откинуо од евоје стене, обавијеног сенком, обраслог ма-

ховином, и тако тужног и намрштеног. На ону његову страну, која је окренута мору, вали су нанели окреке и морске биљке. Застрвен њима, камен овај изгледа као привезан за узану пешчану пругу, која дели море од планина. Пламен наше ватре осветљава га са стране, окренуте према планини, он трепери, а по старом камену, испрееецаном често мрежом дубоких бразда, трче сенке. Он изгледа као да мисли и осећа.... Ја и Рагим кувамо јуху од пре неколико тренутака уловљених риба и обојица се налазимо у оном оеобитом расположењу, кад све изгледа варљиво, све привидно живо и допушта да се у њ прониче, кад је на срцу тако чисто, лако и нема никаквих других жеља, осим жеље да ее мисли. А море се улагајући примиче обали, таласи шуме тако сетно и умиљато, као да моле, да се мало огреју на ватри. Еаткад у општој хармонији пљеска чује се виши мало и тако несташан глас — то је један смелији талас допузио ближе до нас. Рагим већ упореди таласе са женскињем и посумња на њих, као да желе да нас грле и љубе. Он лежи потрбушке на песку, главу окренуо мору и замишљено гледа у мутну даљину, подупрвши се лактовима и снусгивши главу на руке. Власната јагњећа капа пала му је на потиљак, а е мора бије свежина у његово високо чело, са ситним борама. Он мудрује, не мотрећи на то, да ли га ја слушам, и не обраћајући нимало пажње на мене, као да говори е морем: