Нова искра

- 326 -

којих ноге ничије не газе; — мишљах, да си од мене се скрила. Како си то данас удесила, да код куће твоји не опазе, ако прије тебе уздолазе, да си за сат читав закаснила? Вјешто си се, Лоло, присјетила, па помакла у сата раказе, зато ћу те пољубити, Мила; — како си ми красна, мала Мазе, ђе си земљи очи оборила, а румбн ти лети уз образе! VI. ХоКемо ли до језера, моћи ? да гледамо красне лабудове, ђе језером поносито плове? — Не веле ти одма дома поћи ! Гледао бих и дневи и ноћи, како д'јеле све, штогод улове, један другом сваком мрвом гове, један другом све је на помоћи. — Због бјелине хаљине ти нбве и због твога танког врата гола налик си ми на лабуде ове, па ми душа пуна тихог бола, те ми квари сјетнослатке снове, јер си и ти госпоствена, хбла. VII. Ох, како је красно у самоћи, од свијета склонит се у страну, у двоје се радовати дану и ваздуге миловат се ноћи! Љубљења се не би знали проћи, док на срцу не свежемо ману, док нам сласти врела не пресану, док нам младе не малакшу моћи. Зар под небом веће среће има, већ кад двоје света љубав споји, па се страсним гуше пољупцима? — Стан'! — Још мало!... Ко ти добар стоји, да ћеш сутра бити међ живима? Из руку се не огимај мојиЧ VIII. Ђе је Аада нама ђердек свила, ђе се широм шарен ћилим стере, ђе но поток жиле липи пере, узглавље си мени начинила од свог чистог дјевојачког крила; не виде нас прије, да замјере, ђе ти кидам са рукава кере, ђе се у твом оку суза слила. Твоје око свијетла је лила мојој машти, што се ташта вере виш' облака, по игришту вила; оно ми је символ праве вјере, силније је од природних сила, и његовој моћи нема мјере.

IX. У тебе је чело ауно бора, у лицу си пропала, блиједа кано дувар окречен, ил креда; нека тешка притиска те мбра. Кад је кишно и са кишом ббра, то се сваком на лицу огледа, весело нам ни погледат не да, то помути и горе и мора. Али нека кише, нека леда, нек и камен пада одозгора! Тек, да сркнем с твојих уста меда, лицем твојим синула би зора, и знам, да би нестало од реда с красног чела свију мрачних бора. X. Одвише си сјетна, невесела, каква те то сада туга мори ? Брже, Грле, говори, говори: што си ми се мишљу занијела, што л си тако и толико врела? У теби се неко чудо бори ! — Срце моје хоће да изгори од врелине твог блиског тијела. Шта говориш! Је л истина ц'јела, да те с мене Мати млого кори и не да ти никуд на сијела? ...Ох, да ми је отић мало гбри, па, муњевних докопав се стр'јела, питат Бога: што матере створи ! XI. Зар се теби туговати мора? Нису ваљда шенули памећу, у том вашем породичном вјећу, да не приме твога приговора. Ти одлучна буди, кб до скора, и реци им, кад те салијећ) : доста пића —- росе на цвијећу, а за рану сува љеба кора. — Вјера ми је сталнија од гора ; ја се тебе оставити не ћу, моја Грле, без великог зора : ми у себи знамо себи срећу, и ни од ког не ћемо је с двора, да нас други кЗ лутке покрећу. XII. У шта си се ово загледала. ? Зар, што сунце златнијем зракама обасипа тамо по софама безброј ружа и бијелих лала ? Кад би нако наша срећа сјала, да је никад не обмота тама, или цвала у наквим бојама и кад би нам нако мирмсала,