Нова искра

- 331 —

Што се кода у облакс дмже, Срце моје све' је миру ближе. И најцрње да сам сањ'о снове, Да сам слуш'о и мрак како зове,

Да сам глед'о гробља и крстаче, Или слуш'о како мртвац плаче, Само кад бих тебе осетио, Посестримо, ја бих миран био. Борс^и

ј^а подножју

егова појача природа удружена са општии животним током пзбацила гаовде. Заетао је п са великим недоумевањем погледа око себе. По намрштену челу и набраним обрвама види се како хоће да у заокругљеним рамовима м(1сли збије утиске, правилно их разреди и свакоме да истинеку боју. И гледа он и мисли... ....Глатка је као длан ова равиина, коју сам прешао и коју добро видим одавде. Тек гдегде брдашце и долиница заталаса се пред погледом, но кад се овај рашири мало више, ипак се само види равнина... Али је досадна као и њено шаренило, њене реке и потоци, њени градови и села, ониске и широке куће налик на ковчеге... Све је то досадно... Видим добро и чини ми се да се не варам... Досадни и људи. досадан омален човек који се зачепрљао у њој, па се праћака на све четири стране света и рукама и ногама, да извојује себи комад хлеба, иоглед, начело, које је у највећој количипи случајева пород егоизма... Да, досадно је све ово зато гато је у равнини, у низини... И све досле ја ово не виђах! Равнина... И ако се види живот, ипак — мртвило, пустош, шаренило, страшљива и глуиа симетрија, прилагодност, равнотежа. Нигде слободна узмаха, нигде крепка потеза: — свугде, нанротив, штедња у боји... као да рука дрхти, као да је кичнца суха, као да су очи заморене и као да је прашљив облак летњега доба на путу светлости... Дрво личн на дрво као и река на реку; село личи иа село као и човек на човека. Равнина ,је. И ветар њом ,фне у правој хоризонталној линији, те својим ножицама стриже све оне дрске, који хоће и мимо линију да издигну главе, те да виде где су, куд иду, шта хоће... да виде шта је у овом збору и мору, гата се чује и колеба; да виде почетак и узрок овом непрестаном витлању, гато људи гмижу као мрави, врте се унаоколо као у врзину колу, као да су опчињени и као да нико од њих нема снаге да пређе ту чаробну границу... Да коракне и — да се роди... Мало је ко у томе срећаи. Не може се...

Такав је удес... Такву силу има равнина и њен ветар, који без сваке затеге пева своју вечну и судбоносну песму. Не да равнина, јер је правична, јер чува једнакост и равнотежу... Но, гле, малена човека на крају равнине, на међи, одакле се уздиже висока штнина. Висином личи на Љуботрн, кнменита као Оинај, сгрмена, клизава и сура као у пролеће Норвегаке Горе. Ви-

Сгпски Централни Кредитни Завод у Новом Саду сока је, висока... Сиво маглино прамење обавило њен витки сгрук, а врх поносно и гордо пара небесно плаветнило и такође као горда девојка гледа на глатку раван. Обасјан сунцем, озбиљно се смегаи и као да хоће да прозбори како му је добро... Гледам на висину, гледам на раван. И као да ми угаи чугае кроз заносан акорд: „Ор'о гнездо врх тимора вије, Јер слободе у равници није." Да, нема јо. Она је горе; на оној висини, која преда мном сгоји, горда и величанствена, стихијна и нма, која тим самим речито ређа своје реткооти.