Нова искра

— 332 —

Ено, као да се грозно смеје равнипи кроз буран громовски тресак, ено канда мршти чело; но... гле, гле... како се смеши равнини и кроз сунчев пурпур зове најближе, те да одатле упру поглед даље... Тамо је слобода, јер јо близу небо и Вог. ч — — — — држи се висине !•"... Да, зато што је тамо Бог. А да будеш близак Богу, нобу и себи; да будеш слободан и чоличан — иди таио, куда те мами нбма величансгвеност и оло малено јато великана, од којих им један узвикује: „Овде осећам да сам ближе Богу, себи.... овде само јачају мисли моје... Овде само могу да живим... Но, Боже мој!.. Како је стрмена ова планина и колико напора, па да се изађе на врх и слободно дахне ?!"... Равнина ми прирасла за срде. Реке, цвеће, доље, градови, села, људи... то је све моја својта. Моји добротвори. Па зар да се растанем с њима?.. Та, све имам, све ми дају... кућу, хлеб, књигу... Зашто сам овдо? Све ми је отужно. Јер сам зрно, те с милијоиима једнаких падам под неумитни жрвањ ове равнице, који ме меље, протвара у трунку нраха, нотпуно једиаку другој. Да, да... прах, само прах...

И зар да будем само трунка праха? Нећу. Јер ми срцо безумно жуди да отворено, као разочарана драгана свом милоснику, језовито подвикнем равнини: „Збогом! Ношто ми заповеда да идем горе, где је слобода... Где нома твога жрвња, него где је Бог и светила која си ти тако мучила... тамо на висипе, да не лутам узалудно по твојој широкој тавној равнини. Јер ти само кружиш, мељеш... Збогом! У свет висЈна, светлости, слободе!..." И тек кад сазнам велику тајну Истине и Правде, самопожртвовања и самоодрицања, тек онда ћу ти доћи. И пробам. Пењем се, па се опет сурвам. Клизава стрмен не да горе... Остајем где сам, па каткад и подаље. Шта да радим? Малене су силе Натраг... без силне воље, без слободна духа, без свете благовости мојој равнини... Никад! Или горе, или пека умрем у подножју овога Оинаја... Или-или! — — — — — — — — — — — А животни поток упро све силе да га врати... Моск ва, 190 [ 1. Гр. Божовиђ.

У л е У прозирно јутро, међу златним житом, Гремо ја и драга, газећ' класје меко... У свиленој руци са ружичним штитом, Изгледа ми она ко острвце неко, Далеко од вреве и тсгобне хуке.... И мирисно влаће нечујно се нише, Умиљато љубећ' свилене јој руке, Ке априлско сунце после благе кише.

0 +

Међутим полако усред класја тоне Златна моја драга са ружичним штитом, И док звона негде полугласно звоне, Осећам у души неизмерну снагу: Која љуби, слави страшћу и усхитом, У разблудно јутро, златну своју драгу. Душаи Ма^ушев.

^&кжевно-уметнкчке новкне к прклкке у Словена^а ИРИКАЗУЈЕ ШОФ. РАЈКО Ј1ЕРУШЕК — Л>убљана (СВРШЕТАК) Цанкар је мајстор у цртању утисака и средине, али његове вештине у описима могу послужити: цртање оног му за то не достаје радње. С тога Цанкар и не може да усамљеног, дугачког и досадног ходника, па ход девојака утиче на оне читаоцо који траже радњу и заплет, а то у цркву, епизоде са канарином, као и она са врапцем, а је и највећи разлог што није популаран, Као примори тако исто и нривид Божића и смрти.