Нова искра

— 338 —

Треба разликовати две врсте утисака: објективие или сиољашње и субјективне или душевне. Цанкар је несуињиво јачи у објективном опису осећаја него ли у субјективном. Оно што види — црта увек јасно, а ксихолошки су му описи нејасни, па често и невешти. Цанкар има сјајан слог, блиставо причање и недосгижно цртање објеката, али је много слабији у психолошкии посматрањима. Највећа му је мана: нејасност. Али та нејасност не потиче пз какве невештине у изражају мисли и осећаја. Цанкар их износи управо како му под перо дођу, али због тога и хаотично. Ни мисли ни осећаји не крећу сс одређеним правцем, већ као оно чамац око којега се сукобљавају најсупротнији вали. Згодан је пример за то 77. страна из „Марије Помоћнице." Причање је тако неспретно, да читалац мора застати и питати се: шта је управо све то? До какве нејасности доводи такво причање најбоље се види из оног призора у причи „На кладенцу" кад се девојка окрене и угледа свог драгана где се грли са другом девојком. Ту је Цанкар побркао опис истинитог догађаја са описом сабласти у девојчиној машти, те не знамо да ли је њено причање реалан доживљај или успомена каква или можда и њено пуко маштање. Цанкар врло брзо прелази из реалности у психијске догађаје, а ничим га не одређује. Исто тако и у психолошком цртању ирелази у описима пепосредно од једног догађаја ка другом, без икаквих потребних обавештења о том. Добар нриповедач не сме никад бити неизразит или нејасан, јер се за то не траже никаква велика средства. Тако нејасних места има повише у Цанкара. На стр. 89. и 42. (биће халуцинација слуха), на стр. 75. („убодом засекао рану") ит.д. — дакле нејасности које отежавају разумевање и досађују читаоцу. Цанкар не ређа своје мисли и осећаје оштро оцртане, већ их излива на хартију како му се јављају, како из пера излазе. Пошто ми немамо исте такве мисли и исте такве осећаје, потребно је да их у нама пробуди, јер иначе ни наше мисли не могу паралелно ступати с његовима. Дакле, поред оваквог пишчева поступка, морамо сами разазнавати узроке и погодбе, а то нама не мора баш увек полазити за руком, јер нивмо у истом контексту у којему је писац. Његова је дужност да нам обрати пажњу на сваки скок, на сваки покрет у причању. Друга је велика погрешка Цанкарова — неограничена развученост. У некојим делима својим, као нпр. у приповетки „Дечко с мачетом" или „На путу", расправља о неком ђачићу који је у звонику убио маче, те је садржина целе приповетке само грижа његове савести ; у другој, нека девојка, која је дошла са села у град својим рођацима, — неодређеног је и неумешног карактера. И ако је до сада штампан већ шести наставак те нриче, ја још никако јасно не видим шта је хтео писац том приповетком. У „Кући Марије Помоћнице" описана је смрт сваке девојке засебно, до најситнијих варијација. Од еоекта су само оне збивене мисли, а варијације детаља, који се понављају више пута, само су досадни читаоцу. Још нешто побија вредност његовим радовима. То је она нездрава мистика које се још до сада није могао отрести. Девојкама се приказују дугае умрлих и самртника, а то су „опомене." И ако би ово могло бити онравдано као болесничка халуцинација, овде му нема места, јер Цанкар говори о свему томе као о реалним свакидашњим појавама. Оад нам ваља разгледати предмет и садржину „ Куће Марије Помоћнице". Ова приповетка износи живот у болници, специјално у одељењу за заразне и кодне болести малолотних дево-

јака. Зашто се слободиа уметност хвата с толиком страшћу најгнуснијих предмета, као да је међу људима само права бестија пуна најгорих страсти? Тај натурализам увео је међу Словенце Фрањо Говекар својим познатим ромапом „У крви." Још су онда многи осуђивали тај роман, јер су порицали такав натурализам. Али такав нравац нађе у Цанкару свог мајстора, који га доведе до највише тачке у приповетки „Кућа Марије Помоћнице".

Срећко Маголић Развалине града Цељских грофова

У већ поменутим главама (VI и VIII) причају нам се ствари које бешчасте читаву књигу, и ако су све остале заслужне сваке пажње. Могли бисмо овде проговорити коју о границама слободе у уметности, али ћемо о том нарочито говорити другом приликом. Ова Цанкарова књига таква је да је достојан човек не може у руке узети^бити се може држати на салонским столовима, ни давати младежи на читање. Она је скврнављење основног морала, а због тога и опасна. С тога је пе можемо препоручити, јер су VI и