Нова искра

— 384 —

УТП глава прави дисакорди, због којих највиш« и жалиио што је даровити пиеац обрађивао и онаква иоља по којима га наша јавност не може пратити. Као што је сасвим оправдано, вајарство и сликаретво врхунац су културе. Ако ове уметности имају доиета бити народне уметности, треба да је народ, поред политичких слобода, достигао и виши степен економског благоетања, јер се тек тада могу имати и сувишци који се могу трошити на душевна уживања. Тек пошто се подмире потребе свакодневног живота, онда тек, ако остане сувишних материјалних средстава, могу и држава и покрајина, и црква и корпораци.ја, и град и село помишљати па уметничка улепшавања јавних и приватних зграда, на културу и сликарство. Богаство поред елободе, емисао за душевна уживања поред пожртвовноети, — неминовне су погодбе за цветање уметности. Народ који је пре 1000 година пао под Франачки јарам и коме су победитељи узели еве земљиште и поделили га немачком и италијанском племству; народ од којега се отпадио његов племићски ред, јер је само тако могао сачувати живот и имање својо; народ који су у средњем веку поплавили насељеници немачки и италијански — само је чудом могао избећи тешку судбину пропасти, коју под немачкои најездом не избегоше Оловени полапски, браниборски, пруски и др. А када се још зна да ондашњи Оловенци беху на знатно нижем ступњу културе и нолитичко-државннх подобности, онда јо таква појава заслужна још већега чуђења. Не треба се, дакле, чудити што је све до најновијега доба (па и еад још, осим Крањске) преовлађивало отпадништво и туђинетво по градовима, и што је сав уметнички рад био у туђинским рукама. Ако је судити но уметничком именику из тога доба, — наћи ћо се највише Немаца и Италијана, или њихових потомака, за које се везују познати и цењени уметнички производи. Они Оловенци који су радили у туђини, беху за своју отаџбину саевим изгубљени. Тек поеле народнога покрета, који је уздрмао и Словенце из тиеућугодишњега сна, и који је ослободио сељака од ропства и придобио им део земљигата, могао је и еловеначки дух раширити своја крила. И доиста, за последњих шездесет година Оловенци не беху само добри и вредни ратари, већ и у трговини извојевашо себи угледа, а многи сељачки еинови извојеваше себи и висока звања и звучне титуле, и ако се и данас велики део њихов однарођује (барон Жегељ, Козјок, Винклер и многи други, који заборавише у великом евоту свој добри народ, те децу своју највише васпитавају у туђипском духу.) Ко познаје словеиачке прилике, одговорност чиновничких положаја, завиеност трговаца и индустријалаца од немачкога капитала; ко зна како се сељаци муче, да деци својој обезбоде угоднији живот, тс их с тога дају у немачке школе — знаће зашто се овај малобројни народ не може борити са жељеним успехом нрема номачкој нолитичкој, културној и економској надмоћиости. Али ће исто тако нризиати, да јо словеначки народ доисга срчаи и отиоран; и да ће се (ако му је суђено да пропадно) још дуго бранити и отимати, и тиме позивати браћу своју у помоћ, да се братеки удружени сложио бране од заједничког непријатеља. За то и треба сматрати сваког понемченог Оловенца као новог непријатеља Срба и Хрвата, јер је потурица увек гори од Турчина. У седамдесетим годинама по.јавише се диоскури словеначкога сликарства, који, на жалост, и одвећ брзо преминуше; обојица беху из ШкоФље Локе, у којој се кроз

многе генерацијо неговаху и негују (највише као занат) вајарство и сликаретво. Старији брат, Јанес Шубић, био је проФесор еликарства у академији у Камсерслаутерну (Баварека), а млађи, Јуриј, био у чувеној школи чешкога сликара Вацлава Брожика у Паризу. И по овоме се види, да им њихова отаџбина није могла дати материјалних ередстава: обадвојица зарађиваху хлебац свој у туђини. Млађи је брат сликао цркву Ов. Јакова у Љубљаии, елике у музејском предсобљу, и многе олтаре по разним црквама. Поеле њихове неочекиване и брзе смрти, остадогае Словенци без својих сликара. Ипак им је рад био обилнији у туђини него ли у отаџбини њиховој. Између оеталих радова, познати су Јуријеви украси у дому проФесора Шлимана (у Атинама), познатог проналазача старе Троје. Од вајара имају Словенци такође познату породицу Вајц. Један из ове породице, Фр. Зајц, који је јога у Бечу, добио је прву награду у стечају за споменик песнику Прегаерну. Ја сам у „Новој Искри" (1901. г.) описао нацрте ових конкурсних дела и поменуо одлични нацрт признатог вајара Прогара (Целовац) и Бернекара који јо генијално вајарски предетавио Прешернову песму „Мрнар". За успомену на трус, који је 1895. г. нарушио Љубљану, и на посету Фрање I. закључигае све крањске општине да подигну заједнички споменик. Од дванаест нацрта, међу којима је било и сасвим гааблонских, иетичу се неколики вредни сваке пажње. Прву награду добио је Св. Перуци а мигаљење еве остале публике било Је наклоњено Бернекару. Перуцијев нацрт представља цара како улази кроз елаволук, а Бернекаров га представља како подиже једну жену еа дететом (Љубљана) из трусних развалина. Прву награду добио је Перуци и због суме одређене за спомоник, јор је Бернекаров нацрт био од ње двапут скупљи. Трећу награду добио је Иван Мештровић. Уз велики одзив војничких кругова основан је у Љубљани одбор за подизање споменика славном математичару, сељачком сину, доцније барону Ђури Воги. Одбор је, без стечаја, поверио израду Фр. Зајцу који је већ и израдио нацрт. Прошле године подигла је влада епоменик познатом нисцу барону Валвазорју. Израдио га је учитељ овдашње занатлијске вајарске школе. Он је израдио и споменик Валентину Воднику, за тим прочељо на Љубљанском Позоригату, медаљон песника ЈосиФа Цимпермана, високи реље® на гробу Г-ђе Мурник и једно попрсје песника Прегаерна. Међу архитектама ужива велики глас Г. Фабијани, као и Г. Печник који при једном стечају у Бечу није добио прву награду, како се то поуздано тврди, само зато што није био Немац. После браће Шубића, тек средином доведесетих година, пође наше сликарство на боље. Јавигае со неколики млађи даровити сликари који засноваше „Уметничко Друштво" (Љубљана) и природише уметничку изложбу заједно са вајарима. Тек тада сазнадоше Словенци да имају и својих сликара и својих вајара. Публика је са одушевљоњем пратила изложбу, али је материјални успех ипак био слаб. Показало се и овом приликом да Словенци још не могу издржавати својих уметника. Зато и видимо по свему свету расуте словеначке уметнике, јер су доиста и принуђени да траже средину у којој ће моћи живети од своје уметности. У Минхену живи про®. Ажбе који има и своју сликарску школу са довољно ученика. Минхенски еу ученици и Фердо Вееел и Ф. Тратник. Који су у Словенској, највише раде на црквеном живопису; г-ђца Кбилчева позната је са евојих многих илустрација. Најмлађи уметници имају у Бочу своје друштво „Весна", које је већ прире-