Нова искра

— 335 —

дило и изложбу у Бечком салону „МкШсе". Искреао да кажем, словеначки родољуби много су сумњали у њен уснех, јер у Бечу није им било лако излагати се оштрој критики, пошто и Словенци, као ни Чеси, нису Бечлијама баш тако за срце прирасли. Бечки листови („Шепег Могдеп2е^ип§", „Жеиез Шепег Та$ђ1аМ" „КеиеГгеие Ргеззе", „В1е 2еН", "ВеЈсћзтсећг" и др.) изразише се веома новољно о овој изложби, чиме је вредност изложених предмета још више подигнута, а изложба имала, може се рећи, прави тријумФ. За Грохара рече критичар Абел да му предеоници (БапЉсћаИ) имају и снажан и топал тон, а Штерн написа, да у изради каменитих предела има чисто своју, пасгозну технику. Најлепше су му слике „Пролеће" и „РаФољшко иоље". Супротно Грохаровој техници, ради Стернен веома нежно и мско осећајно. Рихард Јакопич нарочпто се истиче својим светлосним проблемима. Жмитек је Петроградски ученик, а Јама је нарочито цсњен са израде баварских предела, а као најбољу слику цитирају

„Хрватског сељака у белој кошуљи". У свих се осећа утицај Бечких, Минхенских и Париских сликара, јер су нолитичке и локалне прилике у Оловенаца тако неповољне, да се ие објављују (нпр. ношњом или обичајима) као у осталих Словена. — Са ове изложбе у Бечу купило је аустријско Министарство Просвете по једну Грохарову, Јамину и Јакопичев^ слику; поред овога продато је још 9 других слика. — Међу вајарима иесумњиво је најдаровитији Фран Бернекар, о ком рече Бечки критичар Б-г 8егуаев ( ;; К Гг. Рг."), да му радови показују утанчан укус, тежњу и осећај. Према свему овом може се рећи: да се остаци од свуда гоњених Словенаца ипак држе и крећу. У музици се нарочито негује модерни стил. Између млађих музичара нарочито се истиче, са својих инструменталних композиција, Г. Лајовиц, чије су композиције с успехом извођене у Бечком Консерваторијуму. —

ЈЛетепЈо...

Ј.

(едном сам од Једног од на .јзнаменитиЈих сииова српског народа, од једног великог песника и човека добила један оригиналан и редак, један чудноват нокаон: човечју лубању. Тај дар је за мене био велика драгоценост. Одмах сам дала да се за лубању начини кутија од сгакла и ставим је у својој соби на угледно место. У почетку сам врло често посматрала лубању са великим интересовањем и неком врстом радозналости. Оне празне, велике шупљине, у којима су некада очи сгајале, хладно су ме и језиво, стално посматрале и ја сам се на њих, на гле,аање очију из лубање толико навикла, да ми се најпосле чинило као да у њој видим једног свог искреног, поверљивог и немог нријатеља. Моја је уобразиља налазила живота у тој лубањи и ја сам покушавала да њене мисли иојмим и протумачим. Кад смо год за ручком, ја тако седим за столом, да мој поглед ираво преко стола пада на лубању. А она ме често носматра, посматра ме тако чудновато и замишљено, као да мисли о томе како је овај живот празан, пуст и ништаван.... Комад кувана или печена меса, нешто мало зеља и поврћа, чаша и две вина — ето ти доброг расположења! Ето, то је живот, то је сав свет! Неки пут ми је непријатно и чисто се срдим на лубању, чије се беле чеоне кости, теме и јагодице тако чудно сјаје. Лубања ме тако нркосно, тако чудновато и замишљоно посматра и ја осећам, како тамо у дубини оних очних шупљина нешто трепери.

„Шта хоћеш? ПГга ба ти најзад хтела? Смејеш се јелима и пићу, нодсмеваш се мислима и осећајима, смејеш се свему, па чак и самој љубави... А шта си ти? Шта си?„. Некада, давно, одавно волеле су се две младе душе, силно су се волеле. Љихова срца силно куцаху једно за

Срдска Матица друго и њих двоје тоњаху и губљаху се у блаженству заноснога загрљаја. Из те ирекомерне љубави ностала си ти, ти мртва главо, ти бела кости, ти лубањо са празним, сграшним очним шунљинама... Немам страха, не осећам ја од тебе никакав страх; не бојим се тих твојих иразних и страшних погледа. Ја знам зашто се ти тако чудно-