Нова искра

— 386

вато смешиш на моне, што ме тако посматраш. Ти се цериш од задовољства што си некада и ти била човек и осећала сву људску срећу и подносила сва страдања душе... Љубав те је створила, она силна, свемоћна љубав, која све ствара, која ствара и држи свет, која ствара читаве системе светова; љубав која је створила човека и животињу.... И ти се сад осећаш задовољна и срећна, јер си и ти некада живела и љубила!"... А кад се спусти сумрачје вечери и уморпа седнем у своју наслоњачу да штогод радим, моје очи крои сумрачак оиет падају на лубању. Опет на тебе гледам. Поглед ми је уморан; једва сам у етању да те посматрам, али ме тада и ти посматраш кроз сумрачје дана, тако чудно, као какав стари сањиви мачак; косо и мрачно изгледају оне две очпе шупљине из којих бију хладноћа и мрак. Чини ми се, ја осећам као да чујем неке тихе речи што допиру од ње до мене, као да чујем некакав тајансгвени шапат. „Одмори се, одмори се мало. Све то, сав тај напор, сва борба, све тежње, сав рад, сво је то ништавно и без вредиости... Нашто и чему је све то? Погледај само мене!" А када ме обујме осећаји жарки ко летње суице; они прожимају моје срце и ја премирем и топим се у чежњи за искреним пољупцем, за загрљајем и љубављу, у којој се све заборавља; тада, у том тренутку, опет угле-

дам пред собом ову светлу мртвачку главу, на којој иема лица ни меса, на којој нема ни коже ни косе, него стоје две јагодне кости, две очне шупљине и ред белих зуба иа растављеним вилицама баз усана. Предамном је дивно Божје подобије, дивно створење са илеменитим цртама и лепим нрошилом, свеже и мило лице... Моје усие дрхте и трепере у безграничној оданости, у бескрајној срећи од силне и вечите љубави.... Поглед мој, у том часу неисказана блаженства, и нехотице се зауставља и пада поново на мртвачку главу, која ме немо посматра... Вечита љубав!... И тек тада опажам, како се једва приметно помичу голе беле вилице мртвачке главе, како се уста на лубањи шире и отворају до иза самих ушију и страшно се и подсмешно кезе на мене. „Погледај ме, погледај ме само! И кроз мој мозак промицале су и прожимале ме одушевљеие мисли, и моје су усне у заносу неисказане среће иокада шанутале и обоћавале вечиту љубав... Погледај мс, погледај мо само, ти заносно и заљубљено створење, ти што тако силио, бескрајно волиш... види... види... ево, овако изгледа она, вечита љубав!".... С немачксн' М. Пав<ловиЈх

Утолљено звоно %

Драмска вајка у пет чпнова, иаписао "јерхзрт Хауптман, превео р. Ј. одавић

(СВРШЕТЛК)

Чин пети

(Брдска ливада са колибом сгаре Витихен, као у ирвом чину. Поноћ је. Крај бунара седе три ел«1>е) ЈТрва елфа Пламени букте. Друга елфа Жртавни ветар У до полеће са брда. 7рећа елфа Црн дим, Додирујући врхове јела, У дО се спушта. ЈТрва елфа А по свем долу Бели дим пао. Језерска магла До поврх леђа овија стоку Што тужно муче и шталу гражи.

Друга елфа У буковику — ноћ је већ била Тако је славуј јец'о и пев'о Да се, сва тужна, у влажну траву Бацих и јецах. Јрећа елфа Доиста чудно! Крај уловљених бубица јадних Лежах и спавах у паучини Сплетеној дивно од рујних нити ; На краљичин је личила одар Кад у њу уђох. Одмор прекрасан! Одсјај вечерњи ливадске рбсе Свегле је зраке бацао к мени. Трепавке ми се склопише тешке Блажено заспах. Кад се пробудих, На свем видику сјаја не беше Одар у тами. С истока само Сива се светлост дизала у вис, А тад, ко груда топљене руде, Месец се сакри за гребен оштри. Од косих зрака крвавог сјаја

мишљах

чудно ! — ливада расте.