Нова искра

— 8 —

И Грацијо, КОЛИКО ЖНЦа... (удара со у прса) у овим грудима! Може се угушити! Старче, чуј ме... стани, дај да дахнем душом... Ево, хоћеш ли из „Годунова": Грознога сен је мене сад уснила, Димитријем ме из гроба коре и куди, Около мене народе узбунила А Бориса ми сад на жртву нуди. Царевић сам. Довољно. Али ме је стид, Пред Пољкињом гордом да обарам вид! А, рђаво? (живо) Почекај, ево ти нешто из „Краља Лира..." Разумеш, мрачно небо, киша, гром - рррр!... муња — жжж!... пара цело небо, а тада: Бесни олујо! Докле не прену ти образи твоји ; Водене бездне удрите орканом, Полијте куле, ветроказе доле. Ви сумпорасти и ужасни огњи, Весници тешких, громовитих стрела, Нека трепери васељена цела; Дубове руш'те и летиге право На моју седу и старачку главу! Небески громе што потресаш дахом, Природу разбиј једним својим махом И спљескај блато земљинога шара, Разнеси ветром клице подлих људи Што незахвалне и рађа и ствара ! (Нестрпељиво) Готово, то су речи будале! (тапше ногама) ДвД, дед брже речи будале! Немам времена! Никита ИванаК: (играјући будалу) „Шта је кумашине? Иснод стреје седети боље је, ја мислим, него посртати по киши? Истина, татиц^ боље ти је да се измириш с ћерима. Оваке ноћи и мудрацу и лудаку — обојици рђаво!" Светловидов: Дувај, нек све доле пада, Нека сева, пуца лом... Зашто штеди мене сада Огањ вихор, дажда, гром... Не корем вас, ћери миле, Бејах суров, бејах плах; Не давах вам власти, силе, Нит вас својом децом звах... Сила! Таленат! Уметник! Још штогод... још нешто слично овоме... Хајде (заноси се срећним смехом) уЗМИМО НСШТО ИЗ „Хамлета!" Но, ево, кочињем... А шта бих?... А, ево гата (] у ... (игра Хамлета) „Ах, ево и Флауташи ! Дај ми своју Флауту ! (Никити Иванићу) Мбпи се чини као да ви негато много потрчкивате за мном." Никита Иваник: „Верујте ми, принче, Да је свему томе узрок љубав моја према вама и усрдност према краљу." Светловидов: „Ја не разумем' ба,га све то. Свирај ми штогод!" Никита ИваниЛ: „Ераљевићу, не могу!" Светловидов : „Учини услугу!" Никита Нванић: „Заиста, краљевићу, не могу!" Светловидов: „За име Божје, свирај!" Никита ИванаК: „Да, ја никако не умем да свирам У флауту." Светловидов: „А то јо тако лако као и лагати. УзмИ ФЛауту, тако, уснице ирислони овде, ирсте ту и засвцраће!"

Никата НчаниК: „Ја иикако то нисаи учио." Светловидов: „Е, сад суди сам: за кога ти моне држиш? Ти хоћош да свираш на моју душу, а не умеш да свирага нигата чак ни на тај дудук. Зар сам ја што горе, грђе и простије од то Флауте? Сматрај мо за шта год хоћош: можеш ме кињити и мучити, али не гаали со са мном ! " (смеје се и аплаудира) Браво! Бис! Браво! До ђавола, откуда је ово старост! Нема овдо старости, све је глупост и лудост, бесмислица! Из свију жила као из водоскока бије сила и моћ —• то јо младост, свежина, живот! Гдо је талента, Никитугака, ту нема старости! Мало сам шенуо, Никитушка? Збунио сам се и помео? Чокај мало, дај да со приберем... 0, Господе Божо мој! А, ово, пази, слушај, колико нежности н Финоће, колико топлине и музико... Пссст... Тише... Тиха и мирна украшена ноћ! Прозрачно небо, трепте звезде сјајне, ИЈуморе звуци из даљине тајне Срсбрно лишће трепери са грања, У тихој ноћи то тогтола сања... (Чује се лупа од отворених врата) ТТТта је ТО ? Иикита Иванић: То су, мора бити, Петрушка п Јегорка дошли... Таленат, Василије Васиљићу, огроман таленат! Светлоеидов: (виче, окрећући се звуку одакле се чула лупа) Овамо соколовн моји! (Ники™ иванићуЈ Хајдемо да се облачимо... Не, не, нема овде старости, све је то будалаштина, каламбур... (весело се смеје) ПТта је, ти плачега? Е, мој драги будало, гато слинига, што си отомбољио усне? Е, то није лепо! Е, то баш није лепо! Но, но, старче, не троба тако радити! Зашто тако гледати? Но, но, но... ^грли га, кроз сузе) Но треба плакати... Где ,је умотности, гдо јо талента тамо нома ни старосги, ни само^е, ни болести, на и сама смрт тек у пола... (плаче) Не, Никитушка, нагаа јо песма испевана... Еакав сам таленат ја? Исцеђен лимун, сисанче, зарђало парче гвожђа, а ти — ти си стари позорипши пацов, су®лер... Хајдемо! (вду) Еакав сам ја таленат? У озбиљним продставама вредим тек да будем у свити Фортинбреса... на и за то сам већ стар... Да... Сећага ли се Никитушка онога места из „Отела" ? Збогом миру и спокојство моје... Збогом, збогом искићена војско, Рорде битке где се частољубље С правом сматра ко врлина рагна ; Опраштајте, свима збогом сада! И парипе, што весело ржеш, Звучна трубо и тобошкалупо, И флауто и заставо царска, И све части, славо и величје, И невоље ратовања бурна. . Никита ИваниК: Таленат! Талонат ! Светловидов: Или још и ово: Напоље из Москве. Нисам путник више, Идем у свет да с' опростим бола, Увређеном наћи место тише Кола амо, кола!... (одлази с Никитом Иванићем) ЗАВЕСА ЛАГАИО ПАДА.