Нова искра

— 7 —

угоди, да ме лијаног иоведе у постељу... Чиј сам ја? Еоме сам још потребан ? Ко мене волн ? Ннко ме не воли, Никнтушка, нпко! Никита Иванић: (кроз суие) Публика, вас воли, Василије Васиљићу! Светловидов: Публика, је отишла, она, спава и заборавила је свога лакрдијаша! Не, никоме нисам од потребе, нико мене не воли... Номам ни жене, ни денице...

Никита ИваниЛ: Ех,

о чем ви тугуЈете.

Светловидов : Вар ја нисам човек, зар г ја нисам живо биће, кроз моје жиле тече крв, а не вода. Ја сам нлемићског рода, Никитушка, од доброг сам рода .ја... Док нисам пао у ову јаму, ја сам служпо у војсци. у артиљерији... Какав сам ја младић био, како леп, поштован, смеон, ватрен! Боже, где ли се све то дело ? Никитушка, а да знаш, какав сам глумац после тога, постао, а? (издигавши се, опире се на руку суфлерову). Гдв Се СВв ТО дело, где је оно време ? Боже мој! Гледам сад на ову јаму — и свега се сећам, свега! Видиш, та јама појела је мојих 45 година живота, каква, живота, Никитушка! Гледам сад и посматрам ту рупчагу и видим све, све до последње цртице, видим као твоје лице што видим. Усхнћење младости, вера, жар, љубав жбна! Жене, Никитушка! Никита ИваниА: Василије Васиљићу, време је да спавате... Светловидов: Када сам био млад глумац, тек што сам почео улазити у сами жар, сећам се — због моје игре заљуби се у мене једна... Дивна, витка и стасита као јаблан, млада, невина, чиста и ватрена као летња зора! Под погледом њених сивих очију, од њезина чудног осмеха и најлепша ноћ би се застидела. Жорски таласи разбијају се о камење и стење, али о таласе њених власа разбијају се стене, санте ледене и грудве снежне! Оећам се, стојим пред њом као сад пред тобом... Тог пуга била је дивна, као никада дотле; тако ме је гледала, да тај иоглед не могу никада заборавити; ни у гробу... Наклоност, кадива, дубина, сјај п блесак младости! Занесен, срећан, падам на колена пред њом, тражим среће... (наставља нижим гласом). /\ ОНа... ОНа. говори: оетавите позорницу! О-ста-ви-те по-зор-ни-цу!... Газумеш ли? Жогла је да воли глумца, али да му буде жена — никада! Сећам се, тог дана са,м играо... улога моја била је гадна, комедијашка... Играо сам и осећао како ми се очи отворају... Тада са,м разумео да нема никакве свете уметности, да је све обмана и лакрдија, а ја да сам роб, играчка туђе празнине, пајац, лакрдијаш! Тада сам разумео публику! Од тог времена, нисам всрова,о ни пљескању, ни венцима, ни усклицима... Да, Никитушка! Она ми пљеска, купује за рубљу моју Фотогра ®ију; но ја сам туђ за свет, ја сам за њега — блато, готово рећи,

милосница!... Гади охолости и таштине он тражи познанства са мном, но неће дотле да се понизи, да ми да за жену своју сестру нли ћер... Не верујем ја свету... (спушта се на -габурет). Нв ВерујвМ ! Никита НвапиН: Та ви сте се са свпм променили, Василије Васиљићу! Просто ме страх за вас... Хајдемо кући, будите великодушни! Светловидов: Тада сам прозрео... и то, што сам познао, скупо ме је стало, Никитушка! После те историје... иосле тог догађаја... те девојке... почео сам посртати и падати, почео сам се губити, живети осврћући се а не

Јован Поповић. Липовац гледајући нред собом... Изигравао сам комедијаше, звекане, двореке будале, лудирао сам се, развраћао сам ум, а какав еам само био уметник, какав таленат! Упропастио сам таленат, покварио сам се п унакарадио, изломио језик, изгубио дух и спољашност... Изела ме, прогутала ме та црна јама! Ганије то нисам осећао, али данас осећам, данас... када сам се пробудио, погледао сам у назад, а за, мном је 68 година. Тек сад сам угледао старост! Да, пеема је иепевана! (јеца; Песма је испевана! Нпкита ИваниК: Василије Васиљићу ! Баћушка, голубе... по, но, умирпте се. Господе (виче) Петрушка, Јегорка Светловидов: Ах, какав таленат, каква сила! Не можеш себи представити; каква, дикција, колнко осећаја