Нова искра

— 6 —

Дабудова песма (^алхас) Драмагска сцена у једном чкну од )\итона ЈТ. Чехова ПРЕВОД С РУСКОГ

ЛИЦА : Ваеилије Вавиљић, Светловидов, комичар, старац од 68 годииа. Никита Иванић, суолер, старац. Радња бива на паланачкој позорннци, ноћу, после нредставе. Позорнина осредње величнне; празна. С десне стране ред грубо намештених и обојених врата што воде у глумачке одаје. С леве стране и у дубини позорнице гомила старежи. На средини позорнице изврнут табурет. Ноћ. Тамно. г. Оветловидов ( у оделу Калхаса, држи у руци свећу, излази из гардеробе и смеје се) Светловидов: Деио богме! Гледај сад, до ђавола. Заспао у гардероби! Од кад је себе представа свршена, из позоришта сви се разишли а ја —- заспао ко топ и рчем ли рчем. Ах, старкељо, сгарудијо! Наравно, нализао си се, чим си сео и заснао! Ала си ми паметан! Љчго, бога ми. Хвала (виче) Јегорка! Јегорка, враже! Петрушка®! Сви спавају... сто их ђавола и вештица давило! Јегорка! (подиже табурет, седа на њ, а свећу оставља на под) НиШТа С6 НС чује... само одјек што се одзива... Јегорка и Петрушка добили су данас од меие по три рубље што су били вредни... и не може их иронаћи ни бесно нсето... Отишли су, ухватили маглу, мора да су, подлачине, и позориште закључали... (клима главом) Пијан! Уф ! Због те кориснице, колико сам само чаша вина и нива бацио у кљун, Вожеее! Ове је у мени изгорело као угаљ, а у устима ми клобоће, као да има дванаесг језика... Гадно ми је... (пауза) Глуно... напио се, стари будалина, и сам не зна од какве радости... Уф ! Боже мој! У крстима и слабини тако ме нешто ломи, главурда бруји и сав се јежим од зиме, у души ми је тако хладно и мрачно, као у каквом подруму. Да не жалим ово мало здравља не бих штедео старост своју, комедијашу Иванићу... (пауза) Отарост... Ма како да се претвараш и пренемажеш, ма колико да се храбриш и изиграваш будалу, живот је прохујао... ту је већ шездесет и осам година, хвала лепо! Не поврати га!... Пехар је до дна иснијен и једва да је остало што на дну... Остао сам густиш, мутљаг... Тхе, тако! Тако то иде, Васјуша... Хоћеш — нећеш, а већ мораш да репетираш улогу мртваца. Госпођа смрт није далеко... (гледа пред собом) Ненрестано служим и радим на позорници већ нуних 45 годииа, и сад је, чини ми се, нрви пут ноћу посматрам... Да, први пут... Интерееантно је, вук је појео (прилази рампи). Ништа се но види... Но, ипак се нешто види суФлерница... а, ено тамо књижевничка ложа, наслоњача... а све около — тама! Црна бездна, провала,

као гроб, у коме се скрива сама смрт... Бррр... ала је зима! Из сале дува, као из оџака... Ето, одакле треба духове призивати! Страшно, нека га ђаво носи!... Чини ми се, као да ми низ леђа миле мрави. (виче) Јегорка! Петрушка! Где сте, врагови једни? Гоеподо, шта је мени те ненрестано ђавола помињем ? Ах, Воже мој, осгави се тих разговора, остави се пића, већ и остарео, време је да се мре... У 68. години људи иду на јутрење, спремају се за смрт, а ти... 0, Господе! Гадно речи, пијана њушка, овај лакрдијашки костим... просто, гади ми се да погледам! Боље идем да се преобучем... Досадно! Вала, ако бих целу ноћ нроседео овде, могао бих умрети од страха... (Одлази у своју гардеробу; у том тренутку из крајње гардеробе у дубини позорнице излази Никита Иванић у белом огртачу). II. Светловидов : (угледа Никигу Иванића, згране се од ужаса и повије се у назад) Ко СИ ТИ ? Шта ХОћбШ ? Кога ТраЖИШ ? (удара ногама) Ко СИ ТИ ? Никита ИваниК : Ја! Светловидов: Ко си ти? Никита ИваниК: (лагано му приступа) Ја сам!... СуФлер, Никита Иванић... Василије Васиљићу, то сам .ја! Светловидов: (изнемогао спунгга се на табурот, тешко дише и дрхти целим твлом) Боже мој! Ко је то? Ти си то..., ти, Никитушка? 0... откуда ти овде? Никита МваниЛ: Ја овде ноћивам у гардероби. Али вас лепо молим, будите тако добри, те не говорите Алексјеју Фомићу... Верујте Богу, више немам где да, ноћивам... Светловидов: Ти, Никитушка... Боже мој! Божо мој! ГБеснаест пута изазиван, три венца добио и много разних поклона... сви су били одушовљени, но ни једна. душа није се сетила да пробуди стару пцјаницу и да, га одведе кући... Остарео сам, Никитушка... већ ми је 68 година... Болан сам! Мој слаби дух је изнурен... ,'хвата суФлера за руку и плаче). НвМОЈ ићи, НиКИТуШКа... С 'Гар СаМ, немоћан, време је да се мре... Отрашно, страшно! Никита НваниИ: (нешно и с поштовањем) Вама је време Василије Васиљићу да идете кући! Светловидов: Нећу да идем! Немам ја куће не, не, не! Никита ИваниК: Господе Воже! Чак сго забора,вили и где живите! Светловидов: Нећу ја тамо, нећу никако! Онде сам усамљен, са свим сам... ја никога немам, Никитушка, ни родбиие, ни жоне своје, ни дечице... никога; ја сам сам, као ветар на пољани... Умрећу и нико ме неће иоменути... Страшно ми је овако самом... Никога да ме згреје, да ми