Нова искра

иооледњи нут, ш: — или да се отпочне рад, или да се престане више о том говорити. Тако и буде. Изађо велика турска комисија. Прваци народни замоле кајмекама, да он први, као представник власти, извади један камен из развалине и избаци на поље, па да се тиме отпочне рад, а иа претње домаћих Турака изјаве да се неће обзирати. Кајмекам после дугог размишљања најзад пристане и учини онако, како су Срби захтевали. Није ла,ко представити, колика је радост овладала народом у ономе тренутку. Ове се одмах дало на посао: и богат, и сиромах, и старци и младићи, и жене и деца; све се то утркивало ко ће више урадити. Многи су од радости плакали. Кад се већ отпочело грађење, прилегао је свак колико је год више могао. „И. удовица, која је туђу куђељу прела и своју ђецу ранила и она је овђе доносила и ма-

настиру помагала" — тако причаше један старац, који је био толико срећан. да, види стару задужбину обновљену. Најпотребнији прибор као: камен, песак, дрво ит.д., све су то сами сељаци на мобу дотеривали. Било је случајева да какав домаћин одабере своја два најбоља вола, упрегне јапију, па и јапију и волове остави манастиру. Из Пријепоља би се свакога празника кренуло много народа, свак ко може ма шта помоћи, па би поваздан о своме трошку радили све што би им било одређено. Из овога се најбоље види колико је силна пародна љубав била према овој старој и славној задужбини српској. Највише су труда око обновљења манастира уложили, осим Макарија, још Јаћим Веселичић из Пријеноља и Милован Вараклија из села Седобра. И тако, срећно отпочето грађење 1864. довршено је 1868. Те године, 8. септембра, на Малу Госпојину, манастир је свечано осветио митрополит Херцеговачки Прокопије. Народно веоеље било је велико и пеопиеано. Причају

да су се тада на збору чули узвици: „ Чуј Исарџиче, влашка звечка прокуца, а ако Бог да скоро ће и звоно/'' И ова се скромна жеља народна доцније испунила; данас на манастиру једно мало звоно позивље побожни народ на молитву. Од дана оевећења сваке се године на Малу Госпојину скупља велики народни збор код манастира. Спољашпост манастира, као што се на слици види, величанствена је и потпуно одговара назнву „Српска Давра." С јужне стране распознавала су се до скора мала зазидана нрата, на која је „СтеФан Твртко ва Христа Бога краљ Орбљем и Босно и Примор.ју" ') иза,шао 1376. год. после свога крунисања. Место, где су била врата, сада .је означепо около црвеном бојом. У самој цркви нема сад скоро никаквих знаменитости. С десне стране ниже архијерејскога стола стоји

један ћивот начињен од дрвета, а прекривен обичном чохом, као спомен на ћивот и место, где су лежале моћи Ов. Саве. Црква је била дивно жиионисана, али је данас живопис скоро сав искварон: нешто Турцима, нешто самим временом, а нешто и непажњом при обнављању, јер су многи ликови просто закречени. Али ипак се на, неким местима јасно распознају две врсте живописа: кад се пажљиво скине горњи живопис (који се лако одваја) указује се под њим други, старији, гдо су ликови прилично очувани. 0 леве стране и данас се налази лепо очуван лик Владислава, ктитора манастирског. С .јужне стране, недалеко од самог манастира. налази се велико село Исарџик, насељено самим Мусломанима; бро.ји близу 80 домова. Исарџички Мусломани највише су зала чинили манастиру, .још док је толо Св. Оаве у њему лежало. Има и сад предање да је њих проклео Ов. Оава да никад немају „среће ни берићета." Ово народ ') V. К1аЈ1с — Рои^езЈ Воапе, отр. 155.