Нова искра

„ То би вредоло" одговори друга. „ Али страшно јо хладно; ако се не варам и снег пада." „Хтела бих само да знам, како ће изгледати у беломе велу?" ,/Гхе! Жогу мислити: крута као зрео лимун..." „Па мршава." „Као дршка од метле." Обе се сесгре окретоше на другу страну у удобним и тонлим постељама; блага се светлост прокраде кроз окна, а дрвени нрозорски крст раздели у соби и ваздушни простор, испуњен тонлим дахом девојачким. „Боље, одспавајмо још који часак." И обе поново заспаше. Чак и оне, најрадосније од свију, мишљаху да нема смисла узнемиравати се због такве свадбе. * * * Збиља је и било чудновато: одредити у децембру венчање у шест часова у јутру! Чак се ни свештенику то не свиђашс: у љутњи навуче и одежду натрашке. Па ни црквењак се не беше потрудио да очисги седишта у студеној цркви. Дрхтећи од зиме и ударајући ногу о ногу, уђоше младенци у„цркву. Лаура беше мало задигла своју загаситу свилену венчаницу, да је не би упрљала. Имала је сиве рукавице, бели вео без цвећа, а око врата и о ушима пуно златног накита што јој га поклонио младожења. Толико накита доиста није очекивала; с времона на време додиривала је кажипрсгом уши, да би се уверила, да ли су јој минђуше затворене. Кума је била у црној свили, са црним, везеним велом на глави, огрнута зеленом, плетеном махрамом; пар нових тесно скопчаних, крутих рукавпца задржаваше јој било и набра јој кожу код рукавичних дугмета у више набора. Младожењини сведоци изгледали су достојанствено и свечано у својтш капутима од црне чоје, са позлаћеним дугметима, сомотним прсницима и вратним махрамама, везаним у но неколико чворова. Иначе нико не дође. Пре но што клекоше, обе жене задигоше своје одеће а људи, осим младожење, разастрше под ноге своје рунце; младожења после тога обриса колена руком. * Пошто прође црквена свочаност, изиде ово пет душа, ћутећи, на улицу, где је вила вејавица. „Како гадан дан!" рече кума. „Заиста гадан дан", одговорише сведоци. Слушкиња чекаше на вратима. Чим опази госте, узвикну: „Ух, како гадан дан!" Младожења сгресе снег са шешира. Љура дохвати .једном руком сукњу а другом стресаше са ње снег. „Не мари" одговори она мирно. Послужење беше просто: кава, млеко, чоколада, колачи и бонбоне.

Седе се за сто; слушкиња обилазаше са служавником по којем беше прострт ручни рад — каневас везен унакрсним бодовима — а по њему, за сваки случај, стаклена плоча. Па и поред тог стакленог штита, беху везени венци ружа искварени дугогодишњом употребом. Колико је каве већ стајало на тим ружама, колико ли сока од поморанџе, малина, па колико лимунаде, слатке малвасије и ликера! Лаура гледаше мрко преда се, Андреја Тарамели приближи јој се с осмехом. „Похитајмо, да нас кочијаш дуго не чека!"

А. Бугеро Богородица Утешитељка

„Хајдемо." И она се подиже, сави бели вео, узе шеширић од та®та лимунове боје, украиген манчестерским трацима и чипкама, и метну га на главу; беше то сасвим мали шешир, који јој не заштићаваше ни образе ни чело; таква је била ондашња ношња. „Јеси готова?" „Јесам. Оамо још кишобран." Па куда ће путници? Не ће далеко. Али то није из штедње. Та Андрија је био и имућан и издашан. Ну тада нико није ни предузимао велика путовања; још је било све неудобно. Ићи ће у Милано. Пошто још није било железнице, узели су скромна места у класичним поштансктга кочпјама,