Нова искра

— 18 —

,/Би! Хајд!" нромрмља кондуктер и дочепа узде. Еочије ее кренуше, клатећи ее. Лаурина свадба беше свршена. * * * Књиге кажу да има грозних сцена у женском дивоту; такав је и тренутак у којем се жени, при порађању, укаже пред очима страшило с разјапљеним чељустима и зверским, месождерским зубима, а које једва чека новорођенче да га угуши. Али доиста и има жена, које у великим боловима рађају, те деца долазе на свет са грозном судбином. Јаче од генија, богаства и челичне воље, греде овако страшило, од бронзе и граннта, ка своме плену; шчепавши жртву, привлачи је к себи, и тако етежући и кољући зубима, убија је. Сваки је отпор прп томе узалудан. И Ниоба није могла спасти децу своју. Над Лаурином главом лебдела је такође тешка судбина. Још од најранијих дана, без мајчина миловања, провела је она своје детињство без пољубаца, без лутака и цвећа; своју младост без смеха, а свој досадашњи живот без љубави. Говорили су да је ружна; међутим она је била само утучена, те се с тога и није ником допадала. Њене лепе црне очп нису биле у стању да је промене ма и најмање. У паланкама, где се траже руменобели образи, не помажу очи ништа, па ма сјале и као само сунце. Па и иначе није Лаура имала среће. Пријатељице су је бацале у засенак; у друштву је била ретко тражепа. Није имала опога спољашњег сјаја, који је увек потребна погодба за успех. Она се никада није могла придржавати „златне средпне", јер је усамљено срце гураше или и сувише високо или и сувише ниско. Није била ружна, али некако није умела да се дотера. Разум јој напредоваше, али душевна јој хармонија изостајаше. Наивно, скромно и без маске, животарила је она у својој усамљености. Н>ена је топла природа гонила к љубави; осетљива је била и сувише. Сва снага њезина срца беше се стопила у бескрајно изиекивање. И тако отпоче заморни хаџилук њене уобразиље. Њен је пут водио кроза стене, топле пешчане пустиње, преко стрмих планина и безданих океана. Ноге јој се израњавшпе а руке искрвавише; по жбуњу и трњацима остајаше висећи парчад њезииа меса. Ноћи је обично проводила без сна, еа леденим знојем на челу. Колико јој пута румена зора обећаваше мнран дан! Колико ли је пута одушевљаваше у животу по какав мирисни лепи цветић! Али зоре нестајаше, а цветић падаше у прашину: неумољиво чудовиште од бронзе и гранита

шибаше је по нлећима и викаше дречећи: „Наиред! Напред!" 0 душо без утехе, како се разбијаш на нроклетој стази о суро стење, како падаш преко камења, како се сурваваш у бездан! Твој чисти вео цепа ее и пропада; али ти се дижеш ионово; завијаш упаљене ране и хиташ даље, даље, без пресганка! Тако наврши Лаура и тридесету. Сву грчину, која ее може сакупити у пехару напаћене девојке, Лаура беше попила наискап. Усне јој се сасушише а груди јој сагореше од страсти. Све њене пријатељице претекоше је. Нити су биле лепше, ни паметније, ни духовитије! Пре свега — оне нису ни знале волети онако, како би она волела, па ипак све постадоше срећне жене и мајке. Младићи, које су Лаурине лепе очи за часак занимале, изненада се обраћаху другим девојкама. У њој је беснео разбуктали плам; око ње беше тишина. Образи се избраздаше, а чело јој изгуби свежину. Свака иропала илузија односила је собом и по један листак њезиие младоети. Непрекидне жеље, мучно ишчекивање и несане ноћи реметише јој здравље. Тело јој испашташе са расипања уобразиљине моћи. За свако огрчење — једна бора; за сваки сан — једна главобоља. Жаштања јој се рађаху у мозгу а свршаваху у растројству нерава. Незадовољепе жеље њезина срца иштетише и друге органе: измучена душа мучила је и тело. Неиспуњену наду смењивала је грчина; а затим је долазила душевпа малаксалост и очајање. Било је тренутака, дана, када је мрзила и саму себе. Мрзила је чак и своју врлину — камо да је бар једном згрешила! Можда би то и учинила, само да је била кокетнија, привлачнија! Нечујан је бес ноткопавао еве у њој. Све јој у свету говораше о љубави; свугде гледаше љубав: у сваком живом створу, у сваком иредмету. Само је њој било суђено да буде без ње... Вашто само њој ? Присуство деце љутило је. Реч „брак" иробадаше ,је кроз срце. С неописаном страшћу читала је књиге, које су говориле о љубави, док јој се на послетку и оне толико не огадише, да их је почела и мрзити. Тада би обично изгазила књигу и ноцепала је. Једиога целог дана пркосила је сама ееби; затим је поново доченала књигу са страсним интерееовањем и поново је почела читати. Једно се вече усудила да посети неки концерат. Пошто се била обукла, паде јој поглед на огрлицу од корала, којом је ранпје обраћала пажњу на се. Насмеја се, а по том уздахну. У осталом — ко зна... Увек су јој говорили да јој црвено лепо стоји. И метну огрлицу око врата. Та већ је петнајест година како еви Кулозански младићи и девојке познају ове корале! Више их нико није ни гледао.