Нова искра

— 20 -

невала а ја уздисао. Вашто је то дрестало? Заисга, не сећам се вшпе." Трећа се сенка насмеја, а нетврта јој на то баци у лице, ругајући јој се, један румени листлћ хартије багремова мириса. И сенке се ивгубише. За собом осгавише у соби стратлну хладноћу, влажну као гроб.

Доиесоше јој светлост и лекове за ноћ. На медицинској боци висила је једна правоугаона карта, на којој је било написано: „Шх Уоппса. Свака три часа по једну пилулу. Не више! Даку ноћ и најбоље жеље за што скорије оздрављење." Тако ]'ој први пут проговори симпатија Аедреје Тарамелија. Болест је била упорна. Али на послетку поче да попушта. Л.аури је било као обичио свима који оздрављају: у себи је осетила. велик,, радост за животом. Свет јој се учини леп и пун радости, на што се она раиије није ни освртала. Њено сирото тело, коме се после дугог мучења снага ипак повратила, осети еиикурејске пожуде... Од јела јој је била допуштепа само чорба и кувано месо. Уобразиља јој се међутим зенимаше о Фазанима, шунки нежне румене боје, котлетима у соку, пурпурним црвеним раковима, наслаганим на читавом брду од злаћеног пиринча, опкољеном тришлама; већ је видела и трбушате, цветно-плаве судиће, дупке пуне кремом од ваниле; красне мајолика-тањире е пирамидама од сомотних

бресака; блиставе гроздове и меке крушке које се растапају у устима као снег. Али то јој не беше довољно. Ото би морао бити застрвен дамаским застирачем, а на њему гирланди, у чијим су арабескама нежне тичице. Ивица би морала бити изглачана у тисућу иабора, кроз које би био провучен зелени трак. Како се мора слатко јести у соби по чијим су зидовима насликани цветићи, за бамбусовим столовима и сголицама! Како мора прекрасно пријати кава, служена у прозрачним, порцуланским шољицама са минијатурама из 8еМесеп1;о: даме у обручастим сукњама, а господа у свиленим чарапама! И њена уобразиља полете још даље. Не морати више носити цицана и отрцана одела. Каква би то срећа била! И она продужи себи сликати живот пун нечувене елеганције. Сибаритизам је беше сву обузео. Чим би, од малаксалости, почела дремати, одмах би почела и сањати најшареније ствари: холандско илатно, чипке, дамаст, шарене чаше, угојену пилеж, пеиушава пића, велике ормане пуне скупоценог рубља, прошивепу атласну јастучад, испуњеиу лабудовим перјем. Сваког јутра, чим би се пробудила, налазила би своју медицину и карту са: „Антиктерински прашак. Сваког часа. по један. Нешкодљиво. Јесте ли добро спавали? Добро јутро!" И баш кад јој се жеље беху попеле на највећу висииу, усуди се Аидреја Тарамели да јој заиште руку. Она даде свој пристанак. (нАСТАВИТгЕ Се)

Ј1охо&хо даворје

н

екад било, сад се приповеда: Наши хати бесни и крилати; Наше село за три села жело, Златне поше, и свилене коше, Песмом јечи гора Даворија; А у доли ситно коло вија... Шуми борје поноћно даворје...

Под гЈЈоцем од злата ђердани ; Сребрњаци сребром оковани, Сјајне токе диба и кадива, И по њима бисер се прелива, А калпаци од сребра облаци... Шуми борје поноћно даворје. М. М. Пктровит^