Нова искра

— 75 —

Л) е г о в а љ у б а в (У1ИПОШ Ј1. Ћирковић

и је седео и погледом се све јаче упијао у сиву даљину. На срцу беше му таква теретна врелина; осећао је јаено, како му крв нагло струји кроз набрекле жиле и врели дисај из његових полуотворених уста упијао се оштрим пламеном у заморено И врело лице. Он леже, испружи ноге у густој и мекој трави и кроза зубе отпоче пуштати нејасне тонове иеке сетне, сеоске љубавне песмице, звижну неколико пута, па престаде; онда се окрете на леђа и погледом се заустави на мирном, далеком небу које је стајало тако лепо изнад њега без и једне бразде од облака. Не, и то није помагало. Јер снови долажаху и опет долажаху и све јаче притискиваху зажарено срце. Најзад се и њихов непрекидни ток заустави под благим умором, који успева да се рашири тек онда, кад се срећне мисли губе и ишчезавају у задовољним осећајима. А свугде около њега било је тако жарко тонло, ваз/|ух је треперио од јаке врелине у једноставној и неузнемиреној тишини: лишће је малаксало висило на дрвећу и дремало, ништа друго није се кретало осим неколико немирних инсеката горе у ваздуху и мало увелог лишћа, што је лежало по трави и јаче зашуштало испод његових немирних и нервозних покрета. Био је сам и ова самоћа нарочито је годила његову тренутну расположењу; он хтеде снажније запевати од силне чежње, што му за нечим лепим и слатким тако моћно раздираше широке груди, али му се глас изгуби у нејасном шапутању и он укочено посматраше и даље устрептали ваздух над собом и широко бескрајно небо. Како је све то дошло на њега? Он није знао о томе ни речи рећи, и ако је све стајало јасно пред његовим очима и ако је било све урезано тако живо у његовој души. Он је љубио свом ватром једног младог, чистог и непоквареног срца, свом жестином бујне младости, чнја се напонска снага налазила у највећем степену; он је љубио њу, своју госпођу, која је за њ имала само својих заповедничких речи и у коју није смео слободно ни урочити погледа својих великих, голубјих очију. Па и покрај свега тога % за њ је то бида неодречна истина, која је одсевала свом јасношћу својом и у најскривенијим борама његове тешко разумљиве сељачке душе и при сазнању ове мисли нешто ледено и хладно као челик прође кроз целу његову спагу од пета до самога врха занимљиве и лепушкасте главе. 0 муком он седе и зарони главу између великих поцрнелих грубих руку и оста тако. И у првим тренуцима он пусти опет мислима на вољу да иду и долазе; све оне,

у осталом, не

тако јако различите једна од друге;

све су се сводиле на једно исто: откуда је могуће да једна женска глава може бити тако необично лепа? И у тој мешавини сличних и слатких осећања он затвори очи и

покуша да пред собом изазове црто једнога необично белог лика, уоквиреног у дугу мрко кестењаву косу, и покрете једне тако мале главе и двеју тако малих и пуних руку, које као да се све јаче стезаху око његова снажног врата, претећи да му и сам дисај прекину... Он изненада погледа около себе, стидећи се и руменећи, да когод. нпје ухватио ток његових најскривенијих мисли, саже опет главу и под осећајем своје кривице и своје недопуштене чежње, је ва промрмља: „ Ех, Господе мој, кад би они само за, тај грех знали!" Тај узвик односио се на његове тамо далеко у селу. Да, кад би само они нешто о том знали. И поново руменећи

'С у Ж

ИСПОСНИЧКЕ ПЕЋИНЕ КОД МАНАСТИРА ГоРЊАКА

и стидећи се у најдубљој дубини своје душе, он ноново зарони главом и иа срцу би му тако тешко и ои осети у себи воље, да, снажио закука над самим собом, над својим болесним жељама, над својим тешким и великим грехом, да остане тако у трави, да више не устане и не опомене се своје саблажњиве жељо. „Откуда је то за нас, просте људе? Како сам се иогао само тако огрепшти ?... Исусе, Господе наш, како је могло и тако што на мене доћи?..." И у своме болу он се осећао тако усамљен, остављен и бедан као никад дотле и подижући очи према високом и безоблачном небу он се сети свога села, своје куће, својих милих и драгих, који сви — Бог зна како далеко — само ]едну једину мисао имају пред очима: њега и опет њега, са највећом жељом да га што скорије међу собом виде, веселог и здравог, опет њихову својину, п онда поново стари жпвот,