Нова искра

— 108 —

него и повежем у засебне целине, у пееме; да их обрадим и донуним на пачин, на који сам то чинио и код песама у „Лазарици"; и да их тако обрађене изнесем у што чистијем руху народном. Ради оправданости овакве обраде проговорићу неколико ргчи. Време, кад је српски народ невао и стварао епопеју о својој старој слави и величини, о несрећној пропасти на Косову, о јунацима и херојским борбама против вековиих душмана, одавно је прошло. Може се рећи да српски народ данас више и не пева. Песме из прве половине прошастога века, у којима су опеване борбе из времена народног ослобођења од Турака, иоследњи су изданци епског певања народног. Ва доцније песме, као што су оне о новијим бојевима Црногорским, не може се рећи да еу довољно народне.*) Како ноетаје народна песма? Јасно је да песма не може потећи у један мах из целога народа; њу најпре спева један певач из његове средине. Ако је у песми опеван догађај који је у народу познат или као сувремен или но предању; ако су мисли и осећаји човека, који песму пева, у исто доба мисли и осећаји целога народа; и, ако песма и сиољашњим обликом задовољава особине народног певања, — њу народ нрима као своју и преноси је на све стране. Кружењем и проношењем од уста до уста, мењањем и усавршавањем, посма добија општи тип и израз народни, постаје отисак душе народне. За такву се иесму вели да је народна баш и кад се зна човек који јо први сиевао.**) Карактеристично је оно што о постанку иародних песама вели Вук Караџић (предговор I књ.): „Колико сам ја до даиас могао дознати, јуначке пјесме понајвпше спјевавају људи средовјечни н старци... Који човек зна недесет различни пјесама, (ако је за тај посао) њему је ласно нову пјосму сијевати... Да се ни у најновијим (а камо ли старијим) пјесмама (као народшш) ие може уираво дозиати, ко је коју први спјевао, то није за чудо; али је за чудо, да у народу нико не држи за какву мајсторију или славу иову пјосму сијевати, и но само што со нико тим но вали, пого још сваки (баш и оиај, који јест) одбија од себе и каже да је чуо од другога"... Овакав постанак народне појезије утврђује ме у мингљен.у: да би се и у даиашње даие могла створити иесма, ко.ја би се могла назвати народном и коју би народ примио као своју, ако су у њој заступљепе све особине народног певања које су напред поменуте. Посло овога, чини ми се, биће лако одговорити и на питање о оправданости обрађивања народних песама. Ко је познат с разиим збиркама народне нојезије, знаће да су несме у њима различне и ио вредности и по лепоти. Шта више, и у једној само збирци, као што је Вукова, опажа со мођу песмама често велика разлика. Ево

*) Види о томе »Најмлађи круг пародиих песама« од А. Гавриловића*

**) Види о томе »Кратки преглед српских народпих песама <<: од II. П. 'Ворђевића.

шта о томе сам Вук вели: „Различпо пјовање једни пјесама по иароду иоказује очовидпо, да сво пјесме нису одма (у првом почетку своме) постале онаке, какве су, иего једаи почне и састави што, како ои зна, па послије идући од уста до уста расте и кити се, а кашто се умаљује и квари; јер какогођ што једап човјок љепше и ја,снијо говори од другога, тако и пјесме пјова и казује... Може бити да су оваке ћ ек °ј ( ' нјесме о једном догађају од различни л,уди различне и постале; а пајвише су и (особито у којима је мања разлика) различни пјевачи окреиулн по своме иачину, као што се и данас чини једнако"... То што су чинили ранији народни певачи, мислим, може со и даиас чинити. Зашто се песма, која је постала у иародној средини, но која је записана од лошијег певача, или која није довољиим кружењем кроз народ добила оппгги тип народни, ие би могла поправити и дотерати тако да уђо у ред лепших народних иесама ? Од тога ие може бити ни штето ии опасности по иародну појезнју; наиротив, могло би бити користи. Оно што је парод до данас спевао, познато је и верно штампаио у збиркама како је прикупљено. Скупљачи народних умотворина нису имали права мењати их, преправљати и дотеривати; они су морали бити верни ФотограФи тог нароДног блага. И сваки, који хоће да зна шта јо и како сам народ певао, наћи ће то у поменутим збиркама. Према томе, данашња обрада појединих одељака и посама из народне иојезије, а у циљу добивања нске целине, или ради уклањања нетачних података и анахронизама, допуњавања осетних празнина, замењивања лошијих израза и стихова другим бољим и лепшим народним изразима и стиховима, — но може бити предмет забране, иапада или осуде. Обрада није извор; оиа се не може сматрати као ФалсиФИКовање народне посме; то није ФалсиФиковањо злата или драгог камена из других материја, него јс то њихово углађнвање и дотернвање у циљу да би њихова нриродна сјајност јаче избила на видик. Таква обрада, којом се не наноси квара типу и особинама иародне песме, него јој се помаже да буде потпуиија и савршенија, може бити само од користи. Често се популаришу и уђу у народ и уметнички нроизводи у којима су исказано мисли и оссћаји блиски иароду; тим пре ће иарод пригрлити као својо оне производе који су обрађени и ио духу и по руху народних умотворина. Вратити народу оио што је ои сам дао, али у иотпунијом и лешпем облику, можо наћи само одобравања. То се чинило, на и данас чини, у миогих културних иарода. Треба ли помињати такве обрадо у појозији старих иарода (Илијаду, Одисеју, Ниболунге...). као и обраде у другим народним умотворинама н код старих и код данашњих иарода (у музици, у скултури...) ? Такво сам гледиште имао и кад сам „Љтарицу" радио. Оиа је имала доброга одзива који ме је подстицао на да.1,и рад у том правцу. Нисам ја у иа,с први који сам ушао у такав посао, нити ћу бити последњи. Овде износим содам посама о Веллсу, од којих су две у целини народно с иезнатнијим изменама (4. и 7.), две иа-