Нова искра

— 109 —

родне препеване и знатно допуњене (5. и 6.), једна израђена по пееми 0. Милутиновића „Безсмртник" (3.), а две су нове, састављене из народних мотива и стихова о Вељку из других народних песама (1. и 2.). Између њих нисам стварао нарочиту везу ни хармониску целину, нити сам ишао на то да у њима будо заступљено све оно што се о Вељку зна по историји и народном предању. Била ми је брига да из три-четири лоше песме о Вољку добијем неколико бољих песама у којима би, и по унутрашњем

и по спољашњем облику, било што више народних особина. Њих сам обрадио у другом циљу: као саставне делове друге једне целине, намењоне прослави стогодишњице српског устанка за ослобођоње од Турака. Па ипак ће читаоци у њима, поред карактерних црта Вељкова јунаштва, наћи заступљене и најзнатније моменто из Вељкова јуначког живота: ослобођење његове постојбино Црие Реке, славну одбрану Ооко-Бањо, борбу под Видином, одбрану Крајине и Неготина, и јуначку смрт Вољкову.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Деема

АИгеб. с!е Миззе^

Добар дан, Сузана, цвете мога раја! Да л' си јоште лепа ко и прошлих дана? Сада ти се враћам из далеког краја, Сада ти се враћам с италијских страна. Ко у правом рају у њима сам био, ГГевао сам песме и љубави пио. Ал' шта те се тиче? Испред твог сам стана... Отвори ми врата! Добар дан, Сузана!...

Познадох те кад је крин првином ник о, Срце ти је било, силни жар га пече; «Нећу — рече — да ме воли више ико!» — Сећај се, Сузана, у очи ми рече... Па шта беше с тобом? Да л' ти беше ласно, Што отидох рано, а вратих се касно? Ал' шта ме се тиче? Испред твог сам стана... Отвори ми врата! Добар дан, Сузана!... Ниј^. X. И.диђ

Л) е г о в а љував |\ДКЛОШ р. Ћирковић

(СВРШЕТАК)

раћаху се они доцкан у ноћ кући. Марко је седео напред и журно гонио коња; она поред њега на узаном седишту, додирујући кад и кад својом ногом његову или би се нехотично и немарно наслањала на његову јаку мушку снагу и кришом посматрала његове снажне и поуздане мишице, како лако и елаетично руководе дизгинама. У тихој мрклој ноћи били су потпуно сами; коњ је касао брзо и равномерно; кола су лако и без запињања јурила по широком и прашињавом путу., Она осећаше при додиру са њим, како му се снага тресе и руке дрхћу, и

ноко ново пепојмљиво осећање радости и сласти обузимаше је ири том, али се не усуди да поглода у његово зажарено лице и ужагрене очи. Он со но могаше покренути с места без бојазни да не додирне њену ногу или да на себи не осоти лаки и пријатни додир њезина гипкога и еластичнога тела. И ири сваком таквом додиру његове би се уснице јаче стезале да не јаукпе и у слепоочнице ударио би му млаз нове, вреле и силне крви. А она као да се нарочито трудила да тај додир све даље одржи ослањајући се безобзирно на њ и на негове мишаце. Он хтеде да узвикне, грчевито, силно, да скочи са кола и остави је саму са коњем и колима у мирној и тихој ноћи и да побегне незнано куд, у таму, мрак и пропаст своју.