Нова искра

— 103 —

Вељко јо био лоп и угледан, стаеит и ионосит, те је и својом спољашњошћу, као и илеменитим срцем, иридобијао за се симпатије оних који га познадоше. „Био је танка и висока струка, смеђе косе и врло малих бркова, дугих и сувих образа, широких уста и подугачка, мало покучаста носа; глас му је био крупан"... С. Милутиновић, говорећи о Вељку, Отаноју Главашу, кнезу Макспму и Вулу Коларцу, вели: ;; Еад би лавови проговорили, не би другојаче него као ова четири српска јунака!" У народној појезији имамо овакав опис Вељков: Випш јупак од копља бојнога, Црне масти, а дугих образа, А брчићи мали на усници...

Страшан јунак, не да се гледати, Грдне ћуди, а ока крвава... 2. Вељко је волео да се леио и госнодски носи; рухо и оружје на н>ему, као и оарема коњска, све је то било богато, окићено и везено срмом и златом; сматрао је да су то нераздвојии символи јунаштва. У Милићевићевој Кнежевини (стр. 899) описују се иађени остаци Вељкови кад му је 1854. ископана рака код Неготинске цркве; ту су нађеии његови „тозлуци од црвеие кадиче са срмали-гајтанима и копчама капаклијама", и они се паходе данас у Народном Музеју. Носио је доламу са чепкен-рукавима, преко ње кратко ћурче без рукава, а на глави фос с великом кићанком. Од оружја носио је: за појасом два пиштоља и јатаган, а о врату сабљу. С. Милутиновић (у Тројебратству) онису.је његово опремање онога дана кад ће погинути: Обуче се јунак и витеже, Преођепу с' и преновн соко,

Скерлет-чоху на зелену свилу, Мор -кадиФу, иа ио њојзи злато, Ни ковано нити саљевано, Већ на влакна таико разтезано... У народној појезији има помен о његову одел , и оружју у овим стиховима: Па ирсима двоје токе сјајне, А на ноге копче ђумишлије... Преко крила држи џеФердара, А о бедри сабљу седмоиодку, За појасом двије кубурлије, Међу њима јатагана ножа...

као и у песми Ноготинских свирача: Сиђе Вељко низ чардака, Па засука свилен рукав,

А занрегну златне скуте, Па припаса остру сабл.у, Ону сабљу димискију, ТПто ј' добио из Русију...

Кад у јутру у недељу, Он обуче џамадана И то рухо арнаутско, Па ми пођо тамо доле... Вељко је од свега на свету иајвише волео три добра своја: коња Кушљу, аушку и Чучук-Стану. Кушљу је, као што је већ поменуто, задобио од бега Подгорачког при ослобођењу Дрне Реке. Вељко се од њога није растајао, јер је био поуздан и брз, а нарочито вичап мегданима. Њега је, као и остале своје коње, богато оиремао. У Симиној Србијанци има помона о овом „виловитом" хату и чудноватој особини његове гриве која у неколико одговара и самоме имену „Кушљо" (замршен, чупав): Ком 'но с' грива сама унатјечде И дан и ноћ сплеће и расплета...

М. Мурат Дафиис и Хлое