Нова искра

— 149 —

Љубоморе бес очајни Љубави је пламен сјајни, Кад лепојка мудро знаде Да сву нежност мужу даде.

Бог љубави за то рече (А мудрост му славу стече): Лоша слога, и у беди, Од развода више вреди! Превео са шпанског X, С, Давичо

К а з н а

Е. Иеега

(НАСТАВАК)

едиога јунског даиа уђе у Лаурину собу једна сељанка, носећи иа руци дете. То је била дадиља. Нико је није звао; нико је иије очекивао. Она се оиравдаваше за свој долазак, осетила се мајком, па више иије могла држати дете код себе. „У осталом", брзо додаде, „погледајте само како је ојачало. Ове разуме. Већ говори „мама" и „тата", разуме се, мени и моме мужу..." Лаура узе дете на руку и осмотри га пажљиво. Оригинална глава: коса црна као угаљ, паметно чело, бледи обрагачићи, црне очице. Ио свему судећи, није била ни лена ни ружна. Лаура превуче руком по кћерииој коси и отвори јо.ј једним прстом уста да види колико има зуба. „ Трчи ли већ?" „0, не! Али већ може да стоји, кад се наслони на столицу." Дете љутито, што му се коса и уста дирају, поче да дречи. „Мир, мир!" викну мајка. Ну ништа не помаже. Дете се дераше из свега грла. . „Ти ти... ти си врло неваљала!" Сељанка рашири руке. Дете се свом спагом наже ка њој, дерући се тако јако, да Лаура упита: „Вришти ли увек тако?" Дадиља се насмеја и пољуби дете. „Ја већ видим, да ће с њим бити велика мука", уздахну Лаура. „Опава ли бар ноћу?" „Не увек", одговори сељанка и удари у гласно смејање. * * * Пошто ни Лаура ни Андреја не беху предложили никакво име за дете, кумови изабрагае име Еатарина, како се звагае и Андрејина мајка. Апотекар се томе не противљаше. Али Катарина је било дугачко; лакше је звати: Рина, Нина или Лина.

Сељанка је звала Стела. Ну ниједно се име не свиде Лаури; рече, да ће за увек своју кћер звати Рита. Крајем јуна била је Рита већ у родитељској кући. Сиавала је у једној простој, плетеној колевци. Преко дана метнули би је на земљу, у угао малога салона, или још чешће у угао у кујни или у дворишту. У дванајеет часова дерала се пуних десет. Лаура је због тога беснела. Није зиала да се понаша са децом, а није имала ни стрпљења. Стално је била озлојеђена на Риту. Мало јој се створење чинило глупо, и против дадиљина тврђења, да је бистро. Нити је умело да говори, нити да иде. Ово тринајестомесечно дете знало је, осим плакања и урликања, само још једно: да пружи руке ка сваком предмету, ко.ји је могло да дохвати, и да га стрпа у уста. Вемљу, гаљунак, хартију, дугмета, а у оскудици другог чега задовољавала се и ногама. Увијено, јога је и личило на негато, али у когауљици било је ништа - губило се у рукавима; ноге, руке и тело могли су се скрити у једној руци. Кад би седело на земљи, у својој сивој хаљиници, коју је Лаура сашила на брзу руку, изгубило би се сасвим. Тада је било исто гато и земља, гато и прах, гато и парче хартије, што и дроњак — није се ни видело. Али чуло се увек. Његов оштри, неуморни гласић парао је зидове; чак и Андреја поче мрмљати за својим рецептима. Лаура се пробуди из екстаза, у које беше сва утонула. Само номоћник лабораторије показивао се као веран пријатељ мале. Са соком од кајсија излазио је из лабораторије, и извлачио по уснама невинашцета огромне бркове, које је оно одмах испруженим језичићем у сласт лизало. Затим би се стављао пред дете, и смејао на сто гротеских начина. Засипао би га брдом од хартије, па би га опет извлачио, опет се смејао, издизао га снажним рукама високо, као кад би хтео да га баци у бунар. Набијао би му шегаир на главу и учио га да војиички поздравга, држећи му ручицу чврсто уза слепе очи. Једно вече, по вечери, Лаура, не знајући шта ће у то меланхолично доба да отпочне, узе дете па колена и