Нова искра

— 150 —

покуша учити га да каже „мама". Али Рита ие хтеде ни да вуцне. Једном руком дочепа Лауру за уши и повуче јој златне минђуше; другом пак руком шчена јој набране чиике око врата и раздера их; Л.аура, уморна, епуети малу на земљу. Постаде јој још антипатичнијом но пре. У неком нервозном и често болесном стању необично ју је дражила оваква тврдоглавост. Није ни сањала, да ће у овом сићушном створу, чији удови изгледаху тако слабо везани, наћи чврсту вољу, која се њеној вољи иротиви. Чудило је и једило, што једно тако мало створење може да јој учини толико непријатности. Вичући „Мир!" несташноме детету, Лаура несрећна, у жалост утонула, не могаше замислити, да се једно дете сме томе успротиви, и да она, не би ли то дете умирила, мора да напусти своје слатке нотајне мисли, да се смеје, па чак и да пева! Зашто јој Бог даде дете ? Никад она није жудела за њим, никад није ни помишљала да је оно може усрећити. Андреја се спрам мале показивао љубазан два пута дневно, у сасвим одређено време: при доручку и ручку. Одсецао јој је дебела парчад хлеба, и турао јој међу прсте с речима: „Једи, па ћеш порасти!" Између Андреје и Лауре беше наступила, од извееиог времепа, нримотна хладноћа. Он је бивао све ћутљивији; Лаура се стално уклањала испред њега. Тако су обоје живели више за себе. До прекида не дође, али лапац је попуштао, само без звекета. Очеве и мајчине руке никад се у милошти не нађоше на црној косици детињој, које готово поче већ да вене као нежна биљка на тврдој земљи, без светлости и топлоте. Из дубипе ових детињих очију избијала. је ноодрећена чежња. Рита је заиста осећала да је не воле. Дугих летњих вечери играла со на ирагу апотеке, код ногу оба лекара, који су се сваки час сагињали и миловали је. Андреја јој добациваше изрецкану хартију, празне кутијице, а каткад и по парче шећера, гласно напомињући: „Неће јој ништа шкодити!" Људи из тога места, а нарочито жене, глодаху сажаљиво на дете Тарамелијове куће. Оно је било тако мршаво, тако тужно, а мајка га ипкад и не узимаше на руке. Знамо много ко.јешта. Меримо сунце и месец; познајемо састав звезда, ма да су оне тако далеко од нас али још нико није могао да испита детиње биће. Видимо како се та мала створења нежно развијају, као ружични пупољци. Њихова нам се лепота допада; њихова нас живост очарава, али свој суд морамо задржавати док не одрасту. Утисак, који она у првој години свога живота на нас учине, није мерадаваи. Интересантан проблем за Физиологију. Личи ли мозак једног новорођенчета на мозак птичји или мозак мачји? — Или је он ниже природе, пошто

птица после неколико дана већ може да лети а маче да трчи? Кад долази мисао на место инстинкта? * * * Ритина колевка беше у почетку смоштена у соби служавкиној; али ова оболе, те Лаура мораде узети колевку у своју собу. Сваку ноћ прекидали су јој љубавне снове гласно дерање и тужно развучено јецање. По неки иут, кад је дете расположено, на место плакања долазило јс по целе ноћп чудновато вежбање језика: непрестано мрмљање два или три, готово увек једнака слога. На то се Лаура беше већ свикла. Али је до очајања бешс дражило Ритино плакање; опо дуго, продерано плакање, које је својствено дсци која још нс говоре: оно бесно плакање, којо никакве речи нису у стању да ућуткају; плакање, код кога се не зна чему циља, и које, ако не изазива најдубље сажаљење, можо да раздражи човека до беснила. Лаура је била у највећем степену нервозна. Није имала рђаво срце, али њен темпераменат, прави темпераменат нашега доба, био је скроз и скроз раздражљив и чинио је робињом њезина тренутног осећања. Радост и бол могла је осетити, обо.је увек у великој мери, али за осећаје пак, ко.ји леже између ових, била је мало или и никако примљива. Олимпски мир виших природа беше јој непознат. Неприметно, али поступно лечило ју је време од старих рана. ГХожар у њоној души, велика страст која је исиуњаваше, изгуби јачину и угаси се. Није жудела ни за каквом заменом, али баш то јој јо и шкодило. Хистерични наступи њезина девојаштва повратише се. Она опет осети ону неограничену, ужасну досаду душе, која никад не налази мира. Желела је таму, сан; тада је престајала да осоћа, да мисли. Али ти часови мира били су због Ритине первозности тако ретки! Свако се јутро дизагае у рану зору с очајном свесношћу, да још један дан мора да живи. „Данас" јој је пролазило мучно, исто као и „јуче", исто као и „сутра" — каква би то срећа била моћи засиати за вечност! * * * Једне ноћи било јо дете немирније но обично; викало је и илакало немилосрдно до четири сахата у јутру. Лаура је покушавала да га успава, љуљајући га у колевци, носећи га горе доле по соби, пова .Јући му, али све узалуд. Осећала се уморном; слабо јој је тело малаксало од мука због овог претераног и претешког бдења. Метну малу опет у колевку. Била је уморна. Зуби јој цвокотаху, а живци дрхтаху. Угаси свећу и реши се да се вигае нс обзире на Ритино дрекање, но да покугаа да заспи. Преко дана је всома болела глава. Уморним удовима бегае потребно мира.