Нова искра

— 151 -

Ва једно кратко време дете беше мирно. Негсо ванредно пријатно осећање обузе Лауру и оца утону у неку врсту полудремежа. Снажни људи не знају за онај благи осећај уморених живаца, за ону борбу крви и духа, у којој се иобода и пораз мењају. Тек јито беше сан наишао на Лаурине очи, кад дете поче поново да со дере и плаче. Пола у спу покушавала је да умири Риту речима и шаптањем, али се мала дсраше тако очајно, да се Љгура у пола издиже на своме

носила под срцем; неописаном брзином обгрли малу и обасу је пољупцима. Неколико тренутака мислила је у ужаснои страху да је дете убила. Сад, тек сад беше јој кћи рођена. Притигате Риту на прса, јецајући и смејући се. Нешто со у њој ломило; срце јој је издржало кризу. Гола јо.ј рамена почеше дрхтати од хладне језе, али Лаура то не примећаваше. Пакетић палидрваца горео је на поду, полако, као ватрица у жбуну упаљена. Мала је ћутала и гледала широко отвореним оч.пма.

одру, испружи руку и с очајном суровошћу снажно удари слабо створење. Ва тронутак умучо плакање, али тишина која наступи беше страпша. Ужасна мисао пролете кроз Лаурину главу, као муња кроз облаке. Вледа, збуњена, преплашеиа попипа по сточићу крај постеље не би ли нашла свећу. Прво палидрвце не упали, друго се сломи, треће се угаси. „0, Боже!" То беше све што изрбче. Зграби цео пакетић палидрваца — и запали га; пламен букну као од пожара. Са белог јастука из колевке гледаху на њу црне Ритине очи, непомично и мирно. С вриском се баци на* дете. То је био први узвпк мајке, која је нежно створење

У соби се ноступно смркаваше. Само јога плава жеравица пуцкајући догореваше. Рита заспа на рукама своје мајке. И Лаура заспа у сласти новог осећања, уљушкана мирним дисањем детињим, Јсоје скриваше главицу на мајчиним грудма. Она се пробуди, радосна. Рањава јој душа нађе лека: живети значило је за њу оиет волети. Погледа на дете. Учини јој со тако драго, тако мило са његовим нежиим и од спавања зарумењеним обрашчићима и красно извијеним обрвама, под којима се скриваху лепе очи. Саже се, напајајући се у својој топлој љубави осмехивањем невинашцета, осмехивањем свога детета, те потпуно заборави све своје претрпе./10 муке. Чинило ,јој се, да није вигае у овоме свету; бегае јој као да гледа у небо.

Р. ФРЛНГЕШ

Коњ