Нова искра

— 152 —

* * * Лаурина нова љубав брзо јој обузе сво биће. Ту није бидо тајанствености, борбо, заморености. Ова је страст налазила хране у себи самој; она је била и узрок и последица у исто време. Она ништа не захтеваше, па је зато и била увек задовољена. Само у давању било је њено највеће уживање. Осим тога, ова је страст имала још и једну превласт над свима осталима — она је умиривала срце а, ничим га није дражила. Лаура се приметно опорави у томе осећању, које је потпуно ујединило обе жиже блажеиства: неисказану радост и непрекидну поуздаиост. Како само да раније није до тога дошла! Вечно је истинита она приповетка о голој и сувој стени, која се, дирнута мађијским штапићем, нагло отвора, нуштајући из себе блистави извор. То је баш право чудо великих сграсти: оне долазе из себе самих, потпуне, као што се и звезде од једном појављују на поиеким крајевима вечерњега иеба у потпуној величанствености својој. С Лауриним блаженством мешало се нрвих дана и слатко чуђење. Створење, које она никад није сматрала за мисаоно, имало је дупгу, која је личила њеној. Мало нежно створење осећало је готово чежњу за љубављу, и страшљиво је тражило ту љубав у лицу мајчииу. Лаура се учила да чита из тих невиних очију. Видела је како из њих струје осећаји и мисли — час у блиставом сјају, час у нежиом осећању, час заповеднички, час тужно. Интелект се у детету брзо разгори; а мајчина љубав даје му слатки сјај. Када би Лаура говорила, светлеле су лепе, драге очице њезина детета, широко отворене, и тако су поверљиво и мирно гледале, да се у њима огледаше цела слика мајчина. Било је тренутака, у којима је Рита изгледала велика, одрасла. Она је озбиљно, мирно слушала, с великом пажњом, што јој је Лаура говорила. Тада би се држала право као свећа, наслањајући ручице, стегнуте у песнице, на руке мајчине, а на ножиу и ласкаву реч смејала би се слатко. Мало јој се тело тресло, а шест зубића при том се указиваху. — Лаура јој је тенала тисућу имена; час је називаше својим иесташним мачетом, час слатком грлицом, час руменом трешњицом. Личила јој је на све цвоће. Час јој је била јасмин, час крин, час невини различак. При сваком новом нмену: мала би се смејала и љубила мајку. Ноћу је постајала нраво слатко чудо: белих рамена, округлих груди и ножица, идеалних стопала — као листови од руже. Лаура је, иосматрајући малу, плакала од усхићења и нежности. Горко је себи пребацивала, што је дете тако дуго напуштала. Тада би клекла пред колевку и погнуте главе прекрстила руке, па у најдубљем кајању говорила, као да

је ћерка разуме: „Опрости ми, анђелче моје! Опросги ми, љубави моја! Опрости, опрости!..." Рано ујутру, чим би устала, узела би Риту на руке. Изиола би лепо, румено дете, у кошуљици, на терасу, под хладњак, где је сазревало грожђе под августским сунцем. Осоћала .је како се и сама иодмлађу.је. Воља и радост за животом опот јој се повратише; све је заборављала кад је била са дететом. Кад пролеће наИђе — одену се биљке лишћем и цвећем, а кад жена мајком постане, — сине јо.ј пролеће које доноси наду и ноуздање. Божанско се чудо, у свој величанствсности, изврши у Лауре. Она изли своје биће у дете своје. У Рити је живело њеио Ја, које је она раније сматрала за васкрсло из мртвих. Ко деце има — не може умрети. Усхићењо првих, јасно изговорепих речи, драж осмехивања, тисуће мирпих радости, које само мајка познајо, сво то испуњаваше Лауру изобиљем изненађења и усхићења. „Сад сам је нашла", гонорила је себи: „ту праву, вечиту љубав. Она је моја, и иико је неће никад моћи од мене отети. Па и кад једиом Ритин драган и супруг буде учинио да јој срце живље закуца, извесно је, да ћу и тада имати само да раширим руке, па да видим како она трчи к мени и виче „Мајко моја!" Други ће неко открити тајне сазреле душе, али првенци њезиних осећаја моји су само." * * * Под зрацима ове топле љубави цветала је Гита и расла. Постала је поиосита, као обично доца која осећају да су вољена; црне јој очи постајаху све сјајније а на усницама се појављиваше све веселији осмех. Већ је ночела и ногом да полази; у почетку, разуме се, још и мало. љуљајући се. Гледала је иа своје лаковане цинелице и на чарапице са црвеним и белим пругама, а када би хтела да их изује, изгубила би равнотежу; ништа не беше слађе и лепше но гледати је како со иреврће и како се баца ножицама по ваздуху око белог облачка своје кошуљице. Лаура је била сталпо са њом. Када је почела да трчи, трчала јо и она за њоме; скривала се, а затим је узимала на руке и издизала високо, високо, колпко је год могла, и покривала је једнако и увек бу.јицом од пољубаца. Једино јој је задовољство било, да .је час овако, час онако облачи; да је чешља и косицу везује разнобојним трачцима. Девојчице у својим луткама наслеђују материнске дужности; а мајке гледају у својим бебама лутке. Матерински је осећај тако савршен, тако силан, да све обухвата, од највећег до најмањег. Час је несма, час шала. Он је духовна радост, а уједно, и то у великој мери, и чувствено уживање. Лауру опет почеше да занимају састанци у аиотеци. Собом је доводила Риту п показивала је са поносом. Свака