Нова искра

— 153 —

похвална реч, која би се мадој упућивала, будила би јој светлоет у срцу и очима. Рита је ишла из руке у руку, праћена ласкањем, милоштом и обожавањем. Ови су је налазили симпатичном; а највише се допадаху њеие очи, које су биле лепе као и мајчине, само с другим изразом, веселе и обешењачке. Свако је на њој налазио по пешто лепо; само је Андреја ћутао. Еад би је узео на колена и љуљао механнчким кретањем својих ногу, иојавио би се, истина, осмех на његовим усницама, али би он при томе гледао укочено, набраног чела, преко детета у даљину. Његови најповерљивији пријатељи, оба лекара, нису га разумевали. Стидљив и повучен био је увек, али су ипак држали да ће му се карактер промеиити, да ће бити отворенији и веселији — чим постане оцем. Промена је истина наступила, али промена на горе. Густ је вео обавијао његов и иначе мртви дух; меланхолична укоченост, апатија, резигнација и жалошћу иснуњена равнодушност скидотпе му са лица свежу боју. И сам се губио са овога света, нечујно али без ирекида, као што се губе боје на платну. Лаура, која беше тако дуго повучена, опет заузе своје старо место у кући Тарамелијевој. Око ње и око њезина детета кретао се, као и раније, стари круг пријатеља. Вима брзо прође, Лаура је са дететом претрпела много којечега. Вубе је Рита добијала са великим боловима; уз то је боловала једнако од кашља и расхлађења. После њих карневалских даиа било је мало и весеља. Апотекарски помоћник појавио се једног вечера као Харлекин. Лаура, која је баш пекла уштинке, иосу га издашно шећером. Јело се заливало вииом из приличиог броја боца. Оба су лекара, огрнута платном, декламовала „Ореста"; један је гост нодражавао гром, затим је какотао као кокошка, и напослетку говорио немачки. При свему се томе Ритин детињи глас орио у смеху; све је своје добре пријатеље гађала уштипцима. И Лаура се краљевски забављала; тријум®ујући је метнула дете на сред стола; помоћник јој је направио из једнога броја „Есо с1е11а Вогеа" троћошкасти шетпир, са китицом од изрецкане хартије. Затим наиђоше постови, а са њима и кишно доба. Лаура се користила рђавим временом, те је Рити начинила елегантиу одећицу. Од своје старе сукње направила је ванредну кецељицу за дете, пипав посао — са пуно рупица — и два ружи-

; ::Ј

часта трака на раменима, који су изгледади као анђеоска криоца. Цео дан је шила н везла. Вечерима је плела чарапе за дете, и ако их је имала већ читаво стовариште у свима бојама. Радила је без прекида, весело, истрајно. Једне недеље, после божје службе, остављала је она у своме маломе салону лепезу у кутију, док је Рита прелиставала молитвеник. Вило је бага дванаест часова, доба, када је сунце, за тренут два, продирало у собу кроз прозорску решетку и бацадо плаву сенку на ловорово лишће зидног огледала. Андреја је покушавао да доведе у ред мраморно воће, које јо дете било испретурало; изгледао је као утонуо у рачунању; с времена на време би застао и бројио на прсте. Од једном викну: „Тачно даиас!" „Шта то?" упита Лаура и наже се детету да му одузме молитвеник, комо је претила опасност. „Данас је тачно две године од како је Уго умро." Лаура не одговори одмах. Узе уређивати дистове на молитвенику, исправи их, и осгави књигу на сто. „Еако време нромиче!" рсче за тим, и узе једну јабуку из мраморног суда, па је откотрља Рити. Да ли се Лаура претварала ? — Није доиста. Она је заборавила. Од оне велике страсти не беше више ни трага. Пожар оставља за собом пепео, то је тачно, али кад ветар наиђе, он га разнесе. Еад се воли, кад срце, при самој помисли на растанак, хоће да препукие, када се раздвајање и смрт учине једно исто — тада изгледа да је и заборав немогућ. Па ипак се заборавља. Дани протичу као таласи журнога потока; сваки од њих собом односи по делић ирошдости. Зар не говори наука о пресушеним морима, о несталим нланинама? На колико љубави, на колико нежних срдаца наилазимо у трави гробљанској, и пе опажајући их, и не знајући за њих, а мислимо да смо ми први који љубимо, да смо једини. Наша нога гази по гробовима, а ми и не помишљамо на смрт. Ми се заклињемо на вечну љубав, а љубав изумре пре нас. Дуго је времона Лаура носила око врата медаљон са Уговим витицама. Једнога се дана играла Рита на њеноме крилу, вукла је за угаи, вешала јој се о врат, као што то обично чине мала деца, и при томе прекиде ланац а Лаура и не иримети; медаљон наде на земљу. Другога дана нађе га служавка разбијеиа и предаде га сињори. Витица је била избачена заједно са ђубретом. (НАСТАВИЋЕ СЕ)