Нова искра

— 154 —

ЗЈЈмвот (кз звирке „ф а н т о м и")

п,

[ромиче река клонуло, тужно, Уморно дише и мили далзе; Понеки талас, одојче своје, Одавно гладно, обали шаље.

И с груди њених отме се чедО, Отвара уста, обали ступа, Али се јадно, мамл>ено варком, О стену, камен и песак слупа...

И хукне река, — ожали пород, Али јој тужној утехе нема, Јер ч.еда иду и редом гину, А мајка залуд одмену спрема...

Р. Ј. Одавит\

~ј Диетићи

@*т

(песјме у цроз}4> ј1ричице, је) "^^^^^<>с>ооооосс<»оооо

■ 3.6)

г.

туђе еузе 2о!ка К^е&ег Је1о^зко^а

оворили смо о нвкоЈ епжсатељици. „Не допада ми се", рече један. „Она не да никад собе, своје дугае. Где је она, молим вас ?! Њене су очи изгореле и ничога вигае нема на њихову дну; њени погледи крстаре као дедективи, огатро и хладно, и тражо, откривају... Али где је она, где је њена дугаа, где је њсео срце, гдо је њен смех, где су њене сузе! ? Нећете их наћи, нећете!" И други су тврдили: „Да, заиста, нећемо нх наћи. Она је таленат, одличан таленат, алн има сувигае мало одважностн, или одвигае поноса, да би нам дала вигае од тог свог талента; дугае нам не да, и њене су очи у ствари хладне и ћутљиве, као манастирска окна у осамљеним улицама. Али то данас није довољно, данас кад расипамо крв свога срца, кад са болним весељем кидамо носледње завоје са својо дугае!" „Није довољно, нијо довољно!" понављали су други и одобравали говоре, да, осуде списатељицу, ћутљи ку и неприступну. Најзад се чуо и глас моје пријатељице, која је имала сањиве очи и дубоку дугау, и она је рекла, тихо и брзо: „Није довољно?! Није довољно гато иде за нама и кунн нагае сузе, гато збира нагае уздахе, и гато мам чува нага редак смех ?! Незахвални смо, незахвални смо сви ми." Поруменела је, спустила очи и није вигае проговорила цело но подне. Кад сам пошла кући црагањивим путем, п кад сам стигла на брег, уморна и сањива, осврнула сам се, и тада ми је изгледало да видим за собом високу женску при-

лику са хладним и истраживачким очима. Сагибала се и тражила је по прагаини сузе свих оних који су игали по том мучном путу пред њом. Сабирала је те сузе и сваку је спуштала у своје срце. А кад је пришла ближе, видела сам да и из њених хладних, угаслих и истраживачких очију падају сузе на пут. Падају те велике, тешке сузе и из њених очију на пут — али она иде даље, и њоне ноге газе преко њених блиставих суза и покривају их прагаином са пута. Иде даље и сагиба се к земљи, и сваку туђу сузу, коју нађе, спугата у своје срце. Сп словеначког Џз.

1 КраЈ оеамљене клупе ,,Л ])убим то!" Једино су се те дво речи распознавале на деловима искиданог писма, које је у роси позног августа трунуло крај осамљене клупе. Уздах ветра и јаук грана, оголелнх под дахом блиске .јесени, спугата се низ стазу, зараслу у модро-жуту, давно прецветалу траву, и умире у магли, ко.ја се диже из ниских, пожњевеиих њива. Букова сенка, мргаава и ћутљива, њиха се изнад мртве стазе, изнад опустеле клуне и поцепаног писма крај ње. Ах! како све труне у влази позног августа, како се све претвара у гаироко гробље гдо је само жива бесмртна утвора: „Љубим те!" М. М. Уси^оковиц

V