Нова искра

Кроз пуету Бескрајпа, празна раван... Надам се само да ћу на крају, у оној мутној линији, наћи што, на чому ће ми око застати; нешто, што ће ми празну и без жеља душу задржати и не дати јој да се расшшне у бескрајности. Котрљају се гвоздени точкови, дахћу огњене груди и жури се ова мрка ала да ми што пре учини услугу — а линија се измиче, мета ми бежи, и ја сам увек у тој мучној, једноликој празнини... 7 ваздуху осећам таласање неко; нешто ми нежно додирује лице и тихо склапа очи — баш као да је последњи поздрав моје празне душо... И уздах ишчезава у пустој равни. Ст. С. Н. Прво еебичеље Из хаоса никла је она. Скупивши све у себе, оставила је пусгош. Пустош је вређаше — на што ће сама?

— И тад поче стварати... Ове је створила рад себе саме: направи дворе и у облацима и на земљи, и на сунцу и на леду, и у води и у гори, и на стењу... и рече: будите ми вечни. И створи забаву себи — биљо и животиње, и рече им: рад тога, да ми се забава обнавља, ви со обнављајте. — А кад осети да јој треба неко, ко ће је служити, створи — човека. Хотећи да он сам погађа жеље и прохтеве њене, хотећи да је двори, она му морадо дати разум. И затрепери злоба у њој с тога, и она, говорећи му: живи! помисли : мучи се! — И то јој беше мало пакости за оио -мало разума, но, убацујући му срцо у груди и говорећи: ово ти је врело живота, насмешених усана додала је: осећај! Обнављај се, јер ми је потребна снага твоја, говорила је она човеку, слузи своме. А то трајање, ко.је ћеш животом звати, нека буде преплетано боловима, које ће ти осећања стварати! шапутала је она тад. И још: што више разума, то више осећања! — Ја ропћем против те себичности, Природо! Ст. С. Н.

—

Хрватски препород (сликао Влахо Буковац). Госпар-Влахо познат је већ нашим читаоцима, јер је „Нова Искра' 1 ' до сада објавила неколико његових уметничких творевина. Слика, коју данас објављујемо, рађегта је пре дванаестак година и приказује Хрватски Препород. Оригинал овс слике израђои је и употребљсн за застор Хрватскога Казалипгга у Вагребу. Скица ,је била изложена у Првој Југословенској Уметничкој Изложби. ^атолкчка Савориа Црква у 1\отору. — Овај храм подигнут јо 809. године после Хр., а неимар му беше Андреја де Сараценис. Тек у XI веку добио је храм данашњи облик: три брода и два торња византијског стнла, који Фланкирају портал и галерију над њим. — Унутрашњост храма има 6 сводова и толико стубова. 7 позадини је ротуида са реликвијаријумом, у којем се чувају ноколике светиње, а најзнатнија јо толо Св. Трифуна, заштитника града Котора. 7 храму има и осам мраморних реље®а који представљају мучењо Св. Трмуна. Ова.ј светитељ, као што се прича, уморен је мученичком смрћу у својој 18. год., за владе цара Деција ('250. г. после Хр.). Тело му пренесоше Мљетачки мрнари 808. г. у Котор, где је примљено са великим свечаностима, а већ 809. год. почело је слављоње Св. Трифуна, заштитника града Котора. јМладост (вајао М. Антокољски). Пок. Марко Антокољски, руски вајар, рођен је у Вилни 184:8. год.; био

је ученик Петроградске Акададемије, а од 1880. и проФесор у њој. Дела су му цењена са воликог и здравог реализма. Најзнатније су му радње: Иван Грозни (1871., Еремитаж у Петрограду), Петар Велики (1872.), Есус у Народу (1874.), Сократова смрт (1876.), — Младост је била први пут изложеиа у Париском Салону 1900. г. Јужњачкк врт (сликао М. Кл. Црнчић). Познати хрватски сликар уводи иас овом радњом у благо поднебље Јадранског приморја. А ту је он у својој најмилијој уметничкој области, ту је он прави уметник. Љубав према предмету озрцава се и у слици, те због тога она и везује пажњу гледалачку за производе овог несумњиво даровитог и искреног уметника. )\нгелус, Овчаркца (сликао Ж. Ф. Миле). — Жан Франсоа Миле, Фраицуски сликар, рођен је 4. октобра (п. н.) 1814. г. у Гриши код Шербура. 1837. пошао јо са стипендијом свога града у Париз, где је ступио у радионицу сликара Делароша, али, не слажући се са његовим правцем, брзо је иступио. По својој природи Миле је нагињао пејзажу и жанру, у чему се и прослави као ретко који уметник. Прво је почео радити по начину Ватоа и Бушеа, докле не изложи 1878. год., у Париском Садону, свога Сејача. Од тога доба сав се посвети сликама из сеоског живота, којих даде читав низ. Мишљења о његовим радњама била су необично подељена. Слике