Нова искра

- 157 —

дрвену лутку са покретним ногама, која нма на глави негато налик на коеу. Стари Јелини и Римљани такођер су имали лутака од глине и слонове кости. Одрасле девојке жртвовале су своје лутке богињи Афродити (Венери), остављајући их у храмовима ове богиње. Сачувана је .једна иесмида од Са<ве, у којој се оиисује овај давнашњн обичај. У Ватикану се чувају многобројне играчке, нађенс у римским катакомбама; међу њима има и лутака од слонове кости са иокретним рукама. У Берлинском етногра®ском музеју могу се видети лутке од теракоте, са покретним погама, из старе Атине. Глинених лутака нађено је у гробовима — могилама — неких изумрлих народа у Сев. Америци. У дечјим гробовима старих Перуанаца такођор су нашли дрвених лутака са колевкама. Има научника који тврде, да лутке, као играчке, допиру до преисторијских времена, јер су доиста у преисторијским гробовима нађени неки мали, иримитивни, неспретни книови. Ну Хернес сматра да ови облицн преисторијске уметности но представљају лутке за игру тадашње деце, већ идоле, ®етише. Па ипак су ови идоли показивали највећу сличност са иајстаријим луткама. Уопште, тешко је повући границу између Фетиша и лутке. Може бити да су лутке биле првобитно идоли, који су из верских разлога метани у дечје колевке, па су се тек у дечјим рукама претварали у играчке. 1 ) Ово потврђују не само иеки стародревни обичаји, већ и извештаји многих путника-испитивача. Тако има и дан-дањи дрвених лутака у Индији, које служо у исто времо као заштитни дух и као дечја играчка. Ну могућно је да је само задовољство одраслих људи у грађењу пластичних, подражавиих облика створило деци играчке, а да нри томе није играла улогу никаква религијозна идеја. Сем тога, може со нретпоставити да је, у овом погледу, имало у ела и инстинктивно старање првих људи о дечјем занимању, нека врста, примитивног васпитања. То потврђује и старање неких грабљивих животиња, које својим младунцима, зарад игре, набављају лов. Пешиел-Л.еше запазио је, шта више, у мајмуна пешто налик на игре са луткама. 2 ) Било да су лутке, ова дечја деца, постале из ворских обичаја, било као последица природних нагона, њпхов је значај за дечји свет веома велики. Играјући се са луткама, девојчице се припремају за свој будући матерински позив; нежни матерински нагон, социјалии инстинкти детињи ту налазе себи иајнриродније хране. С тога јо појмљиво што деца преобраћају у лутке све предмете које могу иосити: јастуке, штапове, палуче, мараме, кишобране, виљушке... С тога није чудо што је љубав дечја према луткама тако силна и што дуго траје, те се сачува н ирома најбеднијим луткама., које су изгубиле свој негдашњи сјај, румену боју и раскошно одело. Зар је тада загонетно што песник тепа својој драгој: лутко бела! п. М.

умвтпоот

У[зложва јМенцеловкх радова у ј^ародној 7"алерпјут у 5 е Р лкн У Са помпом, уобичајеном само за крунисане главе, спуштено је у гроб пре два месеца тело Менцелово. Ши4 ) К. Огоо&, 8рје1е с1ег Мепзсћеп, 1899. р. 402. К. Сггооз, 8р1е1е (1. Мепзсћеп, р. 398.

ром целе Немачке беше одјекнуо глас о смрти уметниковој, а сва гласила немачка обасушо једнодушно хвалама „највећег сликара свога народа". Муњевитом брзином изниче читава литература о Монцелу, а од пре дваестак дана ево нам и изложбо њогових радова. Смештено у два пространа спрата лежи ту без мало све што је уметник за, дуга века свога створио. Нису то само довршоиа дела, што су ту изложона, већ и тисућама скица, безброј цртежа, најразноврснијих илустрација,, студија; свих оних, на први поглед, безначајних ствари у којима се огледа процес уметникова стварања. Ми смо тако доводени у згодан положај, да можемо пратити целокупии развој уметииков и то је оно, 1ито овој изложби даје нарочити карактер. Док нам се у довршеним делима једнога уме/гника представља већ израђен темпераменат његов, и у пуној се светлости износи низ извесних идеја његових, дотле нам ови покушаји, ово скицо, студије, ови недовршени радови показују, како су мнсли умотникове иостепено зреле, кроз какве су промено прошле, ире него што су добиле свој одређени облик. Нама со тако даје могућности, да загледамо у тајанствене дубино уметникове душе, да, схватимо развој духовиа живота његова. Хисторија једнога уметника постаје хисторија његових дела. У свима радовима Менцеловим огледа се један човек, који је темперамента сво.је расе: баснословно истрајан, строго савестан — човок који сам тражи од себе много више него што то други од њога захтовају. Он није иријатељ елегантних облика, складних и грациозних иокрета: он свугде тражи нагу истину, сирову и неизрађеиу, Са доста суровости, својствене л>удима охолим, што увек траже себи признања, он је нре свега Прус, поносит са својих личних врлина, охол на своју нрошлосг. Његов народии нонос потхрањују нарочито два светла имена из новијо хисторије њогове : Фридрих Велики и цар Вилхелм I. Оба ова владаоца нашла су у Менцелу свога сликара. Сликама „старога Фрица" дугује ои своју велику популарност у Пруској и наклоност царскога двора. Фридрих Велики има доиста у хисторији веома маркантну Физиогномију. „Мислилац у оклопу", човек који је обема рукама радио, једном за војску, другом за народ и уметност, и то беспрокидно, осећајући, да су двадесет и четири часа сувише мало за посведиевни рад на добру свога народа. Као војник, то је „краљ, који је добио пет, битака"; који је потпуно преобразио војску, начинивши људима од челика некадашње „синове Марса са лицем Парисовим", — јунаке дама разнежених удова; уиутра одлучан реФорматор на свима граиама државнога живота; у својој црквеној политици до крајности толерантан, остављајући свакоме отвореио ноље „да на свој начин буде блажен", не обзирући се много на Светога Оца у Риму, „који се иоуздано беше већ навикао на окретање земље". Еао праведни судија и заштитник потлачонога, он је постао логендарна личност. Нада све то заштитник наука и лепих уметности; стожор, око кога се крећу највећи мислиоци и уметници тога доба. Једну од најприкладнијих слика његових показују нам ови стихови Волтерови: II §гап(1 го1 1ои(; 1е таИп, Аргез (1тег дгаш! есг1уа1п. Тои! 1е јоиг 1>ћ11о8ор1хе ћипиип 1е 801Г сопуие (1тп. Овај краљ, који живи у скаскама народним, чија се успомена још и данас стално потхрањује легендама, изгледа у Менцеловим сликама веома прозаичан. Нису ухваћени они моменти, који физиогномији великога краља дају њепе карактерне црте. То нијо више она идеална личност,