Нова искра

— 206 —

м,

1-ахнули смо сан и занос, Поглед нежан, говор шуман, Желели смо да створимо Час озбиљан и разуман. Ћутала си у том часу, А ја нисам био вичан За разговор тако важан За иас тако необичан.

Питасмо се, без успеха, Шта ће бити после свега ? Ћутали смо, гледали се, Не дошавши ни до чега. Растасмо се не знајући Шта Ке најзад с нама бити. Па ипак смо још весели, Још љубави нисмо сити. В *ЛАД« С танимировиц

ЈСако Је поетадо друштво за сироту и напуштену децу

(из Таеина Дневиика)

м

ало постоја, па у канцеларију уђоше

(НАСТАВАК) четжри

малишана. Наредник их допрати, па застаде. Деца, ушавши и угледавши господу нроФесоре, узневерише се, па почеше једно друго очима запиткивати. Потом плашљиво иогледаше у мене. Ја сам се сетио шта их ишчуђава. Она су носумњала, да не буду ово каква оштећена лица, којима су штошта прошлих дана предигла. Ја се осменух и завртех главом, а стари Јосимовнћ тешко уздахну: — Ух... господине, та то су све сама деца. Онај на крају, најстарији, изгледа ми, једва има .12 година... Боже мој, како су здрава, правилних црта, лепих облика и бистрих погледа... А у каквом жалосном стању... То рече Јосимовић више за се. Мангупчићи чуше да се нешто о њима говори, па збуњено гледаху час у једнога час у другога господина госта. Окреташе се, те погледаше за собом и наредника. Онда опет упиљише радознале ногледе у мене, као питајући ме: зашто си нас звао?... — Ова су господа проФссори — отпочех ја. Добри људи. Чули су за вас како се мучите, како гладујете, како спавате по Ташмајдану, на гробљу, по шанчевима, како сте несрећни... како сте неваљали... Па ето дошли да вас виде... Ја још и не доврших, а сва четворица, само што се погледаше, бризнуше у плач. Оуза сузу не достиже. Неко од њих поче и јецати.

Господа проФесори погледају час у мене час у њих. Лица им дођоше чисто жалостивна. — Молимо вас покорно, господо — отпоче Жикица Омедеревац... Не знате... Не можете појмити на каквим смо мукама. Ми родитеља немамо... То јест, овај Стевица има оца, али неће да зна за њега, отерао га и од куће. По цео лан гладујемо... Нико неће да нас прими код себе... Нико неће да нас да у школу... Ми бисмо ишли и на занат, али нас нико неће... Полиција нас онда хвата па трпа у апс... Па нас пусте... Па нас опет ухапсе... Жандари нас туку... Муче нас... А ми нисмо ништа криви... Кад би се ко сажалио да нас нрими... По три дана ништа не једемо... Ноћу спавамо по клупама на Калемегдану или се кријемо по сењаку у Палилули... Лети спавамо на гробљу а зими у Ташмајдану... Али нас и ту ухвате... Па нас туку и грађани и жандари... Тешко нама несрећнима... Па ударише опет сви у плач. Погледам на Јосимовића. Пуне му очи суза. Па тако и Миша и Ђока. Мало је требало, па да и они ударе у плач. —- То је страшно — рече полугласно Јосимовић: што се чини са овом децом! Ва име Божје, шта су могла ова деца коме учинити. Та она су безазлена. Видите ли им сузе у очима? — То су лажне сузе — шапнух ја. — Та махните се, госнодине... Молим вас... Тако вам Бога, пуштајте ту децу... Какви су то закони, да их држе у аису?